Ђаци су увек имали мноштво школских обавеза, које су више-мање морали да испуњавају. Из генерације у генерацију припадници истих уводе неке нове актуелне теме кроз трајање саме едукације. Ових година, барем од када сам ја ученик ове школе врло актуелна тема и она која се провлачи кроз скоро сваки час одељенског старешине и одељенске заједнице је, веровали или не, Ђачки тј. ученички динар. Да ли је то обавезан новчани износ, који мора бити уплаћен на школски рачун, или ипак није обавезан, да ли тај новац иде у корист ученицима или неким трећим лицима…?
Како извори говоре, плаћање Ђачког тј. ученичког динара није обавезно, као што ни сума новца није фиксна, већ се разликује од школе до школе, такође и да то зависи од савета родитеља, које је утврђује. Оно што са сигурношћу могу рећи је да тај новац свакако иде у корист ученицима, јер се тај новац троши на штампање контролних вежби, текстова који прате лекције, сведочанства и дипломе, за остали материјал који је неопходан током наставе. Међутим, оно што ми је јако засметало јесте чињеница да се ученички динар не подржава пројекте ученика, да се не користи за секције и неки вид ваннаставног образовања (клико је мени познато). Ако узмемо у обзир да одлуке о Ђачком динару доносе родитељи, а не ученици, то је донекле и логично.
Проблем је настао, конкретно у одељењу чији сам члан, због висине суме, јер смо разним прорачунима утврдили да нам треба доста мање него што заправо дајемо. Како су неки ученици донели одлуку да неће дати Ђачки динар, одмах су њихова имена забележена на почетну страну дневника, контролни су им били диктирани. Уколико би хтели, ипак, да добију одштампан контролни морали би секретару школе да однесу новац за Ђачки динар. Поред тога, су били предмет дискусије о томе зашто се дају ова средства, зашто нису уплатили Ђачки динар, да ли је то неки вид бунта или револта против школе, и слично.
Након одређеног времена, тачније у следећој школској години Ђачки динар уплатили смо сви и никаквих проблема није било. Сви смо се сложили да је, поготову у оваквим економским околностима у каквим се налазимо (као земља), сваки динар битан, како за нас тако и за школу. Премда ми не одлучјемо, ни о обавези ни о висини суме, која представља Ђачки динар, не преостаје нам ништа друго него да платимо онолико колико је одређено, а на школу апелујемо да тај динар буде што боље искоришћен. И, ко зна, можда будуће генерације промене целу ствар, а можда ће све ово бити заборављено и нека друга тема бити актуелна.
Данка Јелић