Đaci su uvek imali mnoštvo školskih obaveza, koje su više-manje morali da ispunjavaju. Iz generacije u generaciju pripadnici istih uvode neke nove aktuelne teme kroz trajanje same edukacije. Ovih godina, barem od kada sam ja učenik ove škole vrlo aktuelna tema i ona koja se provlači kroz skoro svaki čas odeljenskog starešine i odeljenske zajednice je, verovali ili ne, Đački tj. učenički dinar. Da li je to obavezan novčani iznos, koji mora biti uplaćen na školski račun, ili ipak nije obavezan, da li taj novac ide u korist učenicima ili nekim trećim licima…?

Kako izvori govore, plaćanje Đačkog tj. učeničkog dinara nije obavezno, kao što ni suma novca nije fiksna, već se razlikuje od škole do škole, takođe i da to zavisi od saveta roditelja, koje je utvrđuje. Ono što sa sigurnošću mogu reći je da taj novac svakako ide u korist učenicima, jer se taj novac troši na štampanje kontrolnih vežbi, tekstova koji prate lekcije, svedočanstva i diplome, za ostali materijal koji je neophodan tokom nastave. Međutim, ono što mi je jako zasmetalo jeste činjenica da se učenički dinar ne podržava projekte učenika, da se ne koristi za sekcije i neki vid vannastavnog obrazovanja (kliko je meni poznato). Ako uzmemo u obzir da odluke o Đačkom dinaru donose roditelji, a ne učenici, to je donekle i logično.

Problem je nastao, konkretno u odeljenju čiji sam član, zbog visine sume, jer smo raznim proračunima utvrdili da nam treba dosta manje nego što zapravo dajemo. Kako su neki učenici doneli odluku da neće dati Đački dinar, odmah su njihova imena zabeležena na početnu stranu dnevnika, kontrolni su im bili diktirani. Ukoliko bi hteli, ipak, da dobiju odštampan kontrolni morali bi sekretaru škole da odnesu novac za Đački dinar. Pored toga, su bili predmet diskusije o tome zašto se daju ova sredstva, zašto nisu uplatili Đački dinar, da li je to neki vid bunta ili revolta protiv škole, i slično.

Nakon određenog vremena, tačnije u sledećoj školskoj godini Đački dinar uplatili smo svi i nikakvih problema nije bilo. Svi smo se složili da je, pogotovu u ovakvim ekonomskim okolnostima u kakvim se nalazimo (kao zemlja), svaki dinar bitan, kako za nas tako i za školu. Premda mi ne odlučjemo, ni o obavezi ni o visini sume, koja predstavlja Đački dinar, ne preostaje nam ništa drugo nego da platimo onoliko koliko je određeno, a na školu apelujemo da taj dinar bude što bolje iskorišćen. I, ko zna, možda buduće generacije promene celu stvar, a možda će sve ovo biti zaboravljeno i neka druga tema biti aktuelna.

Danka Jelić