Poslednjih par godina naš grad ima izuzetno talentovane mlade ljude. Pisala sam o nekima, sada želim da vam predstavim Matiju Simeunovića. Matija je kantautor iz Užica, pod umetničkim imenom Johnny Blunt. On svira gitaru, saksofon i peva. Očekuje nas novi singl pod nazivom Ljudima. Tim povodom smo razgovarali sa njim.

Šta je ono što te je motivisalo da počneš da se baviš muzikom i kako ti je bilo na početku? 

Sama muzika, drugi muzičari.. Počeo sam da sviram gitaru zato što u Užicu nije bila muzička škola za saksofon, prvenstveno sam hteo da sviram saksofon. Počeo sam da sviram gitaru i zaljubio sam se u način na koji svira Ket Stivens. On je bio najraniji uzor za akustične aranžmane, a iz Srbije grupa „S vremena na vreme“. Ne mogu da kažem da je muzika koju slušaš stvar vaspitanja, nije.  Sećam se da sam sa četiri godine sam pored CD-plejera slušao „Zajdi zajdi“ od Točka, i plakao. Sam sam pustio CD, jer su mi se sviđale one njihove zvoncare na fotografiji. Muzikom sam počeo da se bavim zbog same muzike.

Ko su tvoji muzički uzori? 

Ket Stivens što se tiče gitare, Darko Rundek što se tiče poetičkog pristupa muzici, sve je tako prirodno kod njega. On to tako šmekerski radi. John Frusciante mi je dao onu vrstu slobode da šta god ja pomislim da uradim sa pesmom i osetim pravu strast za to, koliko god nekonvencionalno bilo, da iznesem to do kraja, da se ne obazirem na okvire forme. Posle njega sam počeo zaista da slušam samog sebe i da stvaram ono što ja čujem u pesmi koju sam napisao. Takva je „Svet sećanja u svetu snova“, prva moja pesma sa EP-a Sanjam. Ja najiskrenije i dan danas ne znam da li mi se ta pesma izuzetno sviđa ili izuzetno ne sviđa. Jako je neobična, ne znam da li je na dobar način. Znam da sam tada želeo da ona bude takva i da sam pratio svoju viziju. Imam, još, dosta uzora, svaki je doprineo nekom segmentu mene (u kojem sam se divio kod njih).

Kada si počeo da stvaraš svoje pesme i da pišeš svoju muziku?

Imao sam pokušaja u osmom razredu, ali nekako svoju muziku sam počeo da pravim u drugoj godini srednje škole i to instrumentale. Prva pesma koju sam napravio i snimio zvala se „Death of a sound“ – smrt jednog zvuka. Snimak postoji, ali ga nikada nisam objavio. Ipak, planiram da snimim album svih tih instrumentala iz mog početnog stvaralačkog perioda. Sećam se svake pesme. Na tom albumu će stajati naziv pesme „Death of a sound“, ali da sama pesma neće biti na albumu. Taj originalni snimak odsviran sa neverovatno mnogo emocije, čitava pesma ima svoju pozadinu, a ja sam solo svirao i plakao. Nikada nisam bio izuzetan solo gitarista, ali to sam, zaista, uradio kako treba. Na žalost neće biti na albumu zato što je kvalitet snimka jako loš. Ubacio sam gitaru u kompjuter i snimio je tako, sa nekim presetom bubnjeva koji zvuči blago katastrofalno. Ne mogu da objavim nju, jer je kvalitativno „nepristojna“ albumu, a ne želim da snimim drugu zato što sam tada prevazišao sebe. Tako da će stajati samo naziv pesme, ali ne i sama pesma.

Odakle ideja za Ubrzo potom i ko je dao naziv bendu? 

Bend je nastao pre nego što sam došao u njega. Naziv su dali Hadža i Milan, gitarista i bubnjar, valjda su slagali tako neke reči koje zvuče sugestivno. Pre toga su se zvali „The broken smokes“, ali je Hadža naišao na bend koji se zove isto tako, negde u inostranstvu, pa je bilo besmisleno da nastave tako da se zovu. Došao sam kod Hadže sa saksofonom i onda smo svirali „Šal od svile“, u nekoj „tvrđo“j verziji i to je ispalo super, posle toga je zaživela ta kombinacija, ja kao pevač i saksofonista.

Kada si počeo sa samostalnim radom, Johhny Blunt-om? 

Muziku koja se peva sam poželeo da pravim kada sam počeo da pišem i onda sam shvatio da moja poezija traži način da bude otpevana, pre toga su bili samo instrumentali. Dobio sam potrebu da napravim umetničko ime, došao sam do JB tako što sam to doživeo kao alter ego. Johhny zato što je svaka kul osoba Johhny Cash,Walker, ili Štulić, a Blunt jer znači otupeo, neosetljiv na spoljne uticaje. To je više neko ko bih voleo da budem, simbol kome se divim, nego neko ko jesam.

Onda sam počeo da stvaram, aranžiram, snimam muziku, kada uđeš u studio taj osećaj je neopisiv. I tu se pravi kreativni proces dešavanja, skoro jednako kao pri samom stvaranju pesme.

Sam si napisao EP „Sanjam“, da li možeš da izdvojiš pesmu koja ti je najviše draga? 

Ne znam koja mi je više draga, svaka ima slojeve, ali najslojevitija je „Sanjam“. Mnogi su mi rekli: „Stvarno poznaješ tematiku sna“. U Eleseusu je konačni okršaj, a naziv je po liku iz knjige. Nemam omiljenu pesmu sa sanjam, zato što svaka ima slojeve, jer kada stvaram važan mi je koncept stvaranja. Nisam o tome mnogo pričao, ali redosled 3 pesme sa EP-a je tuga-mrak-strah. Mnogi misle da je „Sanjam“ samo o snovima, ali mnogo mračnije emocije su pozvale tu pesmu da bude stvorena.

U planu imaš novu pesmu, reci mi nešto više o tome.

Zapravo, u pitanju je dvostruki singl. Dve odvojene pesme koje objedinjuju jedinstvenu temu kojom sam se bavio. Čitav singl zvaće se „Ljudima“, a dve pesme Ljudima 1 (Među nama) i Ljudima 2 (U meni).

EP „Sanjam“ je bio introspektivne prirode i tu sam se bavio samim sobom, svojom prirodom, svojom tugom, melanholijom, nostalgijom, besom, borbom. Sada sam prešao na spoljni svet, na odnos ljudi međusobno, odnos mene sa ljudima i šta je to što ja vidim kao najvažnije za afirmaciju našeg postojanja na svetu, sa ljudima i među ljudima. U principu odgovor na pitanje biće ljubav. Ljubav je ono što nam ostavlja trag kada nas više ne bude, ljubav je ono što nam daje svrhu u životima drugih ljudi. Ali, pričam o jednoj konstantnoj ljubavi, kao sili i pojavi, kao pojmu i to mnogo širem od same emocije. Ona objedinjuje oproštaj i empatiju i sposobnost da nosiš tuđe cipele i da razumeš, stvarno razumeš život i suživot. Suprotstaviću tom pojmu ljubavi pojam ponosa, kao upravo suprotan. To su neke moje trenutne misli i okupacije i to je poruka za koju osećam da je jako važno da prenesem svojom muzikom. Mislim da je to korak dalje u pogledu svrhe moje muzike, razloga da ona uopšte bude stvorena.

Ti kao mlad muzičar, šta misliš o muzici kod nas i u našem gradu?

Užice ima ozbiljno talenatovane ljude. Hadža je jedan od najboljih gitarista, Kojadina je jedan od najboljih basista, a znam starijih gitarista i basista koji to rade dosta dugo. Što se tiče bendova postoji Elebak koji je mističan, zatim Istok koji dobro sviraju. Hadži prodane duše oni su garage bend i to je super. Nisam ih slušao uživo, ali bih dosta voleo. Svaka čast na pobedi na Gitarijadi.

Ti si student, da li planiraš da se bavi muzikom ili da ideš nekim drugim putem? 

Sviraću dok sam živ, uložiću maksimum da to dopre do većeg broja ljudi. Ali, ja jesam student i učim ono što volim, ono što želim da radim. Na početku uopšte nisam planirao da uložim mnogo energije u to da neki ozbiljniji broj ljudi čuje muziku koju pravim. To je više bilo samo za mene. Čin objave mi je kao neko zatvaranje kruga, da ja mogu da nastavim dalje i da postavim sledeći cilj. Hadža mi je jednom rekao da je to neodgovorno prema mojoj muzici i da joj u suštini dugujem više od toga. Tu sam shvatio da ako sam stvorio tu muziku, da moj posao tu nije završen i da treba da se bavim i nekakvim sistemom kako da to dođe do nekog većeg broja ljudi, koliko je do mene.To nije nešto što mene mnogo zanima, ili u čemu sam vešt, ali jeste nešto što je deo posla i što treba da radim. Nikada sebe nisam video kao pravog muzičara, to je i dan danas za mene neka igra „kobajagi“, ja kao nešto stvaram, pa objavljujem, ali ima ljudi koji misle da je ovo dobro.

Sa kim od tvojih uzora bi voleo da sviraš jednog dana? 

Sa Rundekom „Šal od svile“, to mi je omiljena pesma, za sva vremena. Više bih, ustvari, voleo da nekako samo stojim pored njega na bini dok on to peva i samo dodam koji ton. Ne mogu da zamislim sebe da sviram sa tim ljudima, nisam ja na tom nivou. Želja mi je da moje „Sanjam“ otpeva Damir Urban. I on mi je jedan od velikih uzora.

Šta bi poručio mlađim muzičarima od sebe? 

Da ugrade svoju ličnost u muziku koju sviraju, da budu autentični. Ne možeš da budeš autentičnan ako pokušavaš da budeš kao neko drugi.

Danica Božović