Последњих пар година наш град има изузетно талентоване младе људе. Писала сам о некима, сада желим да вам представим Матију Симеуновића. Матија је кантаутор из Ужица, под уметничким именом Јоhnny Blunt. Он свира гитару, саксофон и пева. Очекује нас нови сингл под називом Људима. Тим поводом смо разговарали са њим.

Шта је оно што те је мотивисало да почнеш да се бавиш музиком и како ти је било на почетку? 

Сама музика, други музичари.. Почео сам да свирам гитару зато што у Ужицу није била музичка школа за саксофон, првенствено сам хтео да свирам саксофон. Почео сам да свирам гитару и заљубио сам се у начин на који свира Кет Стивенс. Он је био најранији узор за акустичне аранжмане, а из Србије група „С времена на време“. Не могу да кажем да је музика коју слушаш ствар васпитања, није.  Сећам се да сам са четири године сам поред CD-плејера слушао „Зајди зајди“ од Точка, и плакао. Сам сам пустио CD, јер су ми се свиђале оне њихове звонцаре на фотографији. Музиком сам почео да се бавим због саме музике.

Ко су твоји музички узори? 

Кет Стивенс што се тиче гитаре, Дарко Рундек што се тиче поетичког приступа музици, све је тако природно код њега. Он то тако шмекерски ради. John Frusciante ми је дао ону врсту слободе да шта год ја помислим да урадим са песмом и осетим праву страст за то, колико год неконвенционално било, да изнесем то до краја, да се не обазирем на оквире форме. После њега сам почео заиста да слушам самог себе и да стварам оно што ја чујем у песми коју сам написао. Таква је „Свет сећања у свету снова“, прва моја песма са EP-а Сањам. Ја најискреније и дан данас не знам да ли ми се та песма изузетно свиђа или изузетно не свиђа. Јако је необична, не знам да ли је на добар начин. Знам да сам тада желео да она буде таква и да сам пратио своју визију. Имам, још, доста узора, сваки је допринео неком сегменту мене (у којем сам се дивио код њих).

Када си почео да ствараш своје песме и да пишеш своју музику?

Имао сам покушаја у осмом разреду, али некако своју музику сам почео да правим у другој години средње школе и то инструментале. Прва песма коју сам направио и снимио звала се „Death of a sound“ – смрт једног звука. Снимак постоји, али га никада нисам објавио. Ипак, планирам да снимим албум свих тих инструментала из мог почетног стварaлачког периода. Сећам се сваке песме. На том албуму ће стaјати назив песме „Death of a sound“, али да сама песма неће бити на албуму. Тај оригинални снимак одсвиран са невероватно много емоције, читава песма има своју позадину, а ја сам соло свирао и плакао. Никада нисам био изузетан соло гитариста, али то сам, заиста, урадио како треба. На жалост неће бити на албуму зато што је квалитет снимка јако лош. Убацио сам гитару у компјутер и снимио је тако, са неким пресетом бубњева који звучи благо катастрофално. Не могу да објавим њу, јер је квалитативно „непристојна“ албуму, а не желим да снимим другу зато што сам тада превазишао себе. Тако да ће стајати само назив песме, али не и сама песма.

Одакле идеја за Убрзо потом и ко је дао назив бенду? 

Бенд је настао пре него што сам дошао у њега. Назив су дали Хаџа и Милан, гитариста и бубњар, ваљда су слагали тако неке речи које звуче сугестивно. Пре тога су се звали „The broken smokes“, али је Хаџа наишао на бенд који се зове исто тако, негде у иностранству, па је било бесмислено да наставе тако да се зову. Дошао сам код Хаџе са саксофоном и онда смо свирали „Шал од свиле“, у некој „тврђо“ј верзији и то је испало супер, после тога је заживела та комбинација, ја као певач и саксофониста.

Када си почео са самосталним радом, Јohhny Blunt-om? 

Музику која се пева сам пожелео да правим када сам почео да пишем и онда сам схватио да моја поезија тражи начин да буде отпевана, пре тога су били само инструментали. Добио сам потребу да направим уметничко име, дошао сам до ЈB тако што сам то доживео као алтер его. Јоhhny зато што је свака кул особа Јohhny Cash,Walker, или Штулић, а Blunt јер значи отупео, неосетљив на спољне утицаје. То је више неко ко бих волео да будем, симбол коме се дивим, него неко ко јесам.

Онда сам почео да стварам, аранжирам, снимам музику, када уђеш у студио тај осећај је неописив. И ту се прави креативни процес дешавања, скоро једнако као при самом стварању песме.

Сам си написао EP „Сањам“, да ли можеш да издвојиш песму која ти је највише драга? 

Не знам која ми је више драга, свака има слојеве, али најслојевитија је „Сањам“. Многи су ми рекли: „Стварно познајеш тематику сна“. У Eleseusu је коначни окршај, а назив је по лику из књиге. Немам омиљену песму са сањам, зато што свака има слојеве, јер када стварам важан ми је концепт стварања. Нисам о томе много причао, али редослед 3 песме са EP-а је туга-мрак-страх. Многи мисле да је „Сањам“ само о сновима, али много мрачније емоције су позвале ту песму да буде створена.

У плану имаш нову песму, реци ми нешто више о томе.

Заправо, у питању је двоструки сингл. Две одвојене песме које обједињују јединствену тему којом сам се бавио. Читав сингл зваће се „Људима“, а две песме Људима 1 (Међу нама) и Људима 2 (У мени).

EP „Сањам“ је био интроспективне природе и ту сам се бавио самим собом, својом природом, својом тугом, меланхолијом, носталгијом, бесом, борбом. Сада сам прешао на спољни свет, на однос људи међусобно, однос мене са људима и шта је то што ја видим као најважније за афирмацију нашег постојања на свету, са људима и међу људима. У принципу одговор на питање биће љубав. Љубав је оно што нам оставља траг када нас више не буде, љубав је оно што нам даје сврху у животима других људи. Али, причам о једној константној љубави, као сили и појави, као појму и то много ширем од саме емоције. Она обједињује опроштај и емпатију и способност да носиш туђе ципеле и да разумеш, стварно разумеш живот и суживот. Супротставићу том појму љубави појам поноса, као управо супротан. То су неке моје тренутне мисли и окупације и то је порука за коју осећам да је јако важно да пренесем својом музиком. Мислим да је то корак даље у погледу сврхе моје музике, разлога да она уопште буде створена.

Ти као млад музичар, шта мислиш о музици код нас и у нашем граду?

Ужице има озбиљно таленатоване људе. Хаџа је један од најбољих гитариста, Којадина је један од најбољих басиста, а знам старијих гитариста и басиста који то раде доста дуго. Што се тиче бендова постоји Елебак који је мистичан, затим Исток који добро свирају. Хаџи продане душе они су garage бенд и то је супер. Нисам их слушао уживо, али бих доста волео. Свака част на победи на Гитаријади.

Ти си студент, да ли планираш да се бави музиком или да идеш неким другим путем? 

Свираћу док сам жив, уложићу максимум да то допре до већег броја људи. Али, ја јесам студент и учим оно што волим, оно што желим да радим. На почетку уопште нисам планирао да уложим много енергије у то да неки озбиљнији број људи чује музику коју правим. То је више било само за мене. Чин објаве ми је као неко затварање круга, да ја могу да наставим даље и да поставим следећи циљ. Хаџа ми је једном рекао да је то неодговорно према мојој музици и да јој у суштини дугујем више од тога. Ту сам схватио да ако сам створио ту музику, да мој посао ту није завршен и да треба да се бавим и некаквим системом како да то дође до неког већег броја људи, колико је до мене.То није нешто што мене много занима, или у чему сам вешт, али јесте нешто што је део посла и што треба да радим. Никада себе нисам видео као правог музичара, то је и дан данас за мене нека игра „кобајаги“, ја као нешто стварам, па објављујем, али има људи који мисле да је ово добро.

Са ким од твојих узора би волео да свираш једног дана? 

Са Рундеком „Шал од свиле“, то ми је омиљена песма, за сва времена. Више бих, уствари, волео да некако само стојим поред њега на бини док он то пева и само додам који тон. Не могу да замислим себе да свирам са тим људима, нисам ја на том нивоу. Жеља ми је да моје „Сањам“ отпева Дамир Урбан. И он ми је један од великих узора.

Шта би поручио млађим музичарима од себе? 

Да уграде своју личност у музику коју свирају, да буду аутентични. Не можеш да будеш аутентичнан ако покушаваш да будеш као неко други.

Даница Божовић