Mi oduševljeno utrčavamo unutra zauzimajući naše mekane, drvene klupe. Da ne bismo oštetili školski čiviluk, svi na sebi ostavljamo jakne. A, profesorka, kao i ostali profesori – dobra k’o hleb. Pa nas pita: ,, Pa gde ste? A, kako ste? Hoćemo li kontrolni? Pismeni? Usmeni? Ma, samo kažite, kako god vi hoćete!’’ A mi se raspilavili od miline što nam je ovde tako lepo, pa se tiho počesmo dogovarati i složno izabrasmo pismeni. Od želje da što više opravdam trud koji je profesotka uložila da bi nas naučila, izgrizoh nokte do korena, pošto nisam mogao olovku koju sam platio 50 dinara, a znao sam da novu ne bih dobio. Nakon 45 minuta provedenih u prijatnoj tišini, obrisah graške znoja od uspare u učionici i zadovoljno predadoh vežbanku samouvereno konstatujući: ,, Dvojku ću sigurno dobiti! ’’ .

Ponovo slatki zvuk zvona i poče novi čas. Počesmo trljati dlanove nestrpljivo očekujući šta nas sad čeka. Profesorka uskoči razdragano govoreći: ,,Hajdemo, deco, po 2 dinara, jer ćemo sutra imati test! ’’. Svi veselo uskliknuše i potrčaše ka nesrećnom blagajniku koga bukvalno zatrpaše novcem: neko 20, neko 50 dinara, a niko ne traži kusur, ma kakvi. Kao da je reč o 8. martu, a ne o testu. Meni od neke divote prosto dođe da viknem, da zapevam od sreće, ali se obuzdah da ne bih izaivao pometnju u školi. Tako mi sakupismo naš slatki reket i ostatak časa provedosmo zabavljajući se pitanjima i ocenjivanjem. Dođe i veliki odmor. Za mene je taj deo dana prosto grozan, jer u školi si, a nisi na časovima. Prosto mi nekako dođe neprijatno što nisam na času, pa odmah otrčim direktoru da se izvinim, za svaki slučaj. Vidim neke od drugova kako spremaju ratno naoružanje: ,,puškice’’, ,,bombonice’’, ,,tenkići’’ … – ma, čitav PVO. Pitaju mene: ,,Imaš li ti koju puškicu? ’’. ,,Ma, nemam ja ni metke, a kamo li šta drugo! ’’, odgovorih, pomalo ponosan na sebe što jedini idem nespreman na čas. E, baš sam poštenjačina! Ima da uspem u životu, nema šta! Umilni glas zvonceta i ponovo u klupe. Ah, još jedan kontrolni! E, baš mi je to trebalo! Sažaljevao sam jadnike koji su pobegli sa časa, jer da su znali šta propuštaju, nikada to ne bi uradili. Bez uzrujavanja sam predao prazan papir, jer šta znači ocena sa jednog kontrolnog, kad ih i onako imamo preko 20 u jednom tromesečju!? Izašli smo, prezrivo odmeravajući odeljenje koje se izvinilo i tražilo da se kontrolni odloži. ,,Pih, zar još ima takvog sveta?’’, pitah samog sebe, gledajući tu gomilu neznanaca koje su se smejale, ne znajući ni sami zašto. Još dva časa prođoše, ali tako brzo, da smo svi žalili zašto škola ne traje po ceo dan, pa da nas sve vreme pitaju i ocenjuju. E, to bi bio život! Odjednom se proču jedna strašna vest: zadnji čas će umesto utvrđivanja biti obrada!!! Svi smo stajali zgranuti od neverice. Odmah ustade predsednik odeljenske zajednice i hrabro izjavi: ,,Profesorka, ili ćete da nas pitate ili ćemo se prikloniti vašoj volji, ali ćemo biti mnogo tužni i razočarani! ’’ Profesorku dirnu ovaj iskren govor, sažali se na nas i odluči da naš zahtev taj čas pita. Svi poskočiše od sreće, a neki čak i zaplakaše. Znanje na nivou, kao i uvek: jedinica i dvojki puna kapa! Doduše, bilo je i nekoliko nesrećnika koji su dobili petice, ali šta ćete – niko nije savršen. Ipak su i oni naši drugovi, pa kakvi god da su. Zvono tužno zazvoni po poslednji put za taj dan. Na žalost, časovi su završeni. Svi turobno krenuše nogu pred nogu, jedva idući od silne žalosti. Napolju su me čekali još lepši i blistaviji sneg i led nego što su bili kad sam dolazio, ali oni nisu bili ni prići lepoti moje škole. Duboko uzdahnuh i kretoh, opet iz šale ,,leteći’’ po putu, znajući da ću tamo gde idem, umesto svojih ljubljenih profesora naći samo nerazumnu grupaciju, koju nazivamo porodicom. Jedino što me je tešilo bila je pomisao na sve one pismene i usmene koji će me čekati posle vikenda. Sa zadovoljstvom sam razmišljao kako ću svaki minut tog bespotrebnog odmora iskoristiti za sticanje novih znanja, koja će mi u životu trebati. To mi ponovo vrati rumenilo u obraze, ruke i uveta i ja zadovoljno kretoh napred. Proći će i taj vikend, a moja škola će uvek biti tu, na radost mene i svih nas.
Dušan Leon Ćitić