Kada se stavi pečat na neopozivu ostavku iz detinjstva, i svet pokaže svoje pravo lice koje, živeći godinama ispod staklenog zvona, nismo razaznali već je isuviše kasno za povratak. Jedino što još uvek možemo je da osmislimo šta učiniti sa vremenom koje nam je dato. Bar se ono sporo troši u mladosti.

Posle prvog susreta sa svetom oko sebe, moja želja da se vratim natrag bila je toliko jaka da sam činila neverovatne stvari. Čitavih godinu dana selila sam svoju dušu iz jedne iluzije u drugu, gradeći sesbi svet o kakvom sam sanjala još kao dete. Ali živeti kroz ideje utopista, koje su davno odbačene i neprihvaćene u društvu, nije nikako lako. Jer, kada se ujutru probudite i prvo ugledate ono od čega uporno bežite, onda znate da trenutak sukoba mora doći uskoro. A i taj trenutak ne traje dugo. tek stane jedan čitav treptaj oka u kome se suočite sa životom i pokažete mu zube i nastavite dalje slobodno ili se uplašite i pokleknete od njegovog pogleda, i ostanete zauvek njegov rob. Ovaj test čvrstine karaktera neophodno je proći ako živite u zabačenom kutku sveta, u bivšoj zemlji ratnika i paora koje je mrtvilo bez ikakve fluktuacije gušilo godinama. A onda, otvaranjem kapije zrelosti koja vodi dalje u svet vidite jasno povučenu granicu između vas i onih koji su davno koračali istim stazama. Na jednoj strani je grupa mladih iz kojih navire lepota, mladost, volja i neobuzdana želja da pruže svoje znanje i promene neke ključne stvari. Ideje previru iz njih kao sočni sokovi iz tek dozrelog letnjeg voća. A opet, naspram sjaja koji stoji na početku životnog puta, stoje milioni iskolačenih očiju ljudi koji su doživeli bezbrojna šibanja od strane života. Tu su oni razočarani u svet, u sebe, bez vere i nade u bolje sutra. Oni koji žive u uspomenama starim nekoliko decenija, koji i dalje žive na crno – belim fotografijama, sa velikim očekivanjima u mogućnost reinkaracije. I što je još strašnije, tu ćemo videti svoje očeve, dedove, komšije i njihove pretke. Svi su oni tu, i svi će se krvnički boriti da sačuvaju našu mladost kao neku staru relikviju iz koje zavisi njihov opstanak. Kao što vidite raznolikost društvenog miljea ovde ne postoji, bar ne u tolikoj meri koliko očekujemo, dok kao deca maštamo i sanjamo. Postoji prosta podela na nas i njih, i jako je bitno kada ćemo prestati da budemo na strani mladosti. To sebi ne smemo da dozvolimo još dugi niz godina. Ipak, taj čuveni put koji vodi do dostizanja unutrašnje lepote jednog čoveka i građenje njegove ličnosti, jako podseća na rađanje leptira. Jer vi vidite ružnu, neuglednu gusenicu kako pravi čauru oko sebe i  pratite njen proces preobraženja u neverovatnog leptira. Mnogi koje ja vidim u svetu oko sebe nisu imali snage da istraju u borbi za svojom lepotom. Jednostavno su odustali, ili ostali zauvek začaureni i lenji. Zbog toga su mnogi toliko puta rđavo definisali život i sav ovaj svet nazivajući ga krvnikom, koji izvlači i poslednji dah života iz naših pluća. Pa, niko i nije rekao da je lako izboriti se za svoje mesto pod suncem – Ponekad zahteva i ogromna žrtvovanja, nekad i gaženja svojih ideala i ograničavanje slobodoumlja kao što nam danas neka pravila nalažu. Nije lako menjati svet ali ako vidimo našu budućnost u njemu, a i gde bismo drugo, onda vredi truda i napora. I kada bi trebalo da postoji krajnje precizan ekvivalent između onoga što vidimo, ipak smo mi generacija koja živi u nekim drugim vremenima, u kojima će se uskoro vrednovati neke prave, duhovne vrednosti. Nadam se.

I zato sada ja vas pitam: Kada bi Justicija, nepogrešiva boginja pravde svojim tasovima vagala dva sveta, moj i ovaj u kome smo primorani da živomo, šta mislite koji bi prevagnuo?

Bojana Lazarević