Када се стави печат на неопозиву оставку из детињства, и свет покаже своје право лице које, живећи годинама испод стакленог звона, нисмо разазнали већ је исувише касно за повратак. Једино што још увек можемо је да осмислимо шта учинити са временом које нам је дато. Бар се оно споро троши у младости.
После првог сусрета са светом око себе, моја жеља да се вратим натраг била је толико јака да сам чинила невероватне ствари. Читавих годину дана селила сам своју душу из једне илузије у другу, градећи сесби свет о каквом сам сањала још као дете. Али живети кроз идеје утописта, које су давно одбачене и неприхваћене у друштву, није никако лако. Јер, када се ујутру пробудите и прво угледате оно од чега упорно бежите, онда знате да тренутак сукоба мора доћи ускоро. А и тај тренутак не траје дуго. тек стане један читав трептај ока у коме се суочите са животом и покажете му зубе и наставите даље слободно или се уплашите и поклекнете од његовог погледа, и останете заувек његов роб. Овај тест чврстине карактера неопходно је проћи ако живите у забаченом кутку света, у бившој земљи ратника и паора које је мртвило без икакве флуктуације гушило годинама. А онда, отварањем капије зрелости која води даље у свет видите јасно повучену границу између вас и оних који су давно корачали истим стазама. На једној страни је група младих из којих навире лепота, младост, воља и необуздана жеља да пруже своје знање и промене неке кључне ствари. Идеје превиру из њих као сочни сокови из тек дозрелог летњег воћа. А опет, наспрам сјаја који стоји на почетку животног пута, стоје милиони исколачених очију људи који су доживели безбројна шибања од стране живота. Ту су они разочарани у свет, у себе, без вере и наде у боље сутра. Они који живе у успоменама старим неколико деценија, који и даље живе на црно – белим фотографијама, са великим очекивањима у могућност реинкарације. И што је још страшније, ту ћемо видети своје очеве, дедове, комшије и њихове претке. Сви су они ту, и сви ће се крвнички борити да сачувају нашу младост као неку стару реликвију из које зависи њихов опстанак. Као што видите разноликост друштвеног миљеа овде не постоји, бар не у толикој мери колико очекујемо, док као деца маштамо и сањамо. Постоји проста подела на нас и њих, и јако је битно када ћемо престати да будемо на страни младости. То себи не смемо да дозволимо још дуги низ година. Ипак, тај чувени пут који води до достизања унутрашње лепоте једног човека и грађење његове личности, јако подсећа на рађање лептира. Јер ви видите ружну, неугледну гусеницу како прави чауру око себе и пратите њен процес преображења у невероватног лептира. Многи које ја видим у свету око себе нису имали снаге да истрају у борби за својом лепотом. Једноставно су одустали, или остали заувек зачаурени и лењи. Због тога су многи толико пута рђаво дефинисали живот и сав овај свет називајући га крвником, који извлачи и последњи дах живота из наших плућа. Па, нико и није рекао да је лако изборити се за своје место под сунцем – Понекад захтева и огромна жртвовања, некад и гажења својих идеала и ограничавање слободоумља као што нам данас нека правила налажу. Није лако мењати свет али ако видимо нашу будућност у њему, а и где бисмо друго, онда вреди труда и напора. И када би требало да постоји крајње прецизан еквивалент између онога што видимо, ипак смо ми генерација која живи у неким другим временима, у којима ће се ускоро вредновати неке праве, духовне вредности. Надам се.
И зато сада ја вас питам: Када би Јустиција, непогрешива богиња правде својим тасовима вагала два света, мој и овај у коме смо приморани да живомо, шта мислите који би превагнуо?
Бојана Лазаревић