Ми одушевљено утрчавамо унутра заузимајући наше мекане, дрвене клупе. Да не бисмо оштетили школски чивилук, сви на себи остављамо јакне. А, професорка, као и остали професори – добра к’о хлеб. Па нас пита: ,, Па где сте? А, како сте? Хоћемо ли контролни? Писмени? Усмени? Ма, само кажите, како год ви хоћете!’’ А ми се распилавили од милине што нам је овде тако лепо, па се тихо почесмо договарати и сложно изабрасмо писмени. Од жеље да што више оправдам труд који је професотка уложила да би нас научила, изгризох нокте до корена, пошто нисам могао оловку коју сам платио 50 динара, а знао сам да нову не бих добио. Након 45 минута проведених у пријатној тишини, обрисах грашке зноја од успаре у учионици и задовољно предадох вежбанку самоуверено констатујући: ,, Двојку ћу сигурно добити! ’’ .

Поново слатки звук звона и поче нови час. Почесмо трљати дланове нестрпљиво очекујући шта нас сад чека. Професорка ускочи раздрагано говорећи: ,,Хајдемо, децо, по 2 динара, јер ћемо сутра имати тест! ’’. Сви весело ускликнуше и потрчаше ка несрећном благајнику кога буквално затрпаше новцем: неко 20, неко 50 динара, а нико не тражи кусур, ма какви. Као да је реч о 8. марту, а не о тесту. Мени од неке дивоте просто дође да викнем, да запевам од среће, али се обуздах да не бих изаивао пометњу у школи. Тако ми сакуписмо наш слатки рекет и остатак часа проведосмо забављајући се питањима и оцењивањем. Дође и велики одмор. За мене је тај део дана просто грозан, јер у школи си, а ниси на часовима. Просто ми некако дође непријатно што нисам на часу, па одмах отрчим директору да се извиним, за сваки случај. Видим неке од другова како спремају ратно наоружање: ,,пушкице’’, ,,бомбонице’’, ,,тенкићи’’ … – ма, читав ПВО. Питају мене: ,,Имаш ли ти коју пушкицу? ’’. ,,Ма, немам ја ни метке, а камо ли шта друго! ’’, одговорих, помало поносан на себе што једини идем неспреман на час. Е, баш сам поштењачина! Има да успем у животу, нема шта! Умилни глас звонцета и поново у клупе. Ах, још један контролни! Е, баш ми је то требало! Сажаљевао сам јаднике који су побегли са часа, јер да су знали шта пропуштају, никада то не би урадили. Без узрујавања сам предао празан папир, јер шта значи оцена са једног контролног, кад их и онако имамо преко 20 у једном тромесечју!? Изашли смо, презриво одмеравајући одељење које се извинило и тражило да се контролни одложи. ,,Пих, зар још има таквог света?’’, питах самог себе, гледајући ту гомилу незнанаца које су се смејале, не знајући ни сами зашто. Још два часа прођоше, али тако брзо, да смо сви жалили зашто школа не траје по цео дан, па да нас све време питају и оцењују. Е, то би био живот! Одједном се прочу једна страшна вест: задњи час ће уместо утврђивања бити обрада!!! Сви смо стајали згранути од неверице. Одмах устаде председник одељенске заједнице и храбро изјави: ,,Професорка, или ћете да нас питате или ћемо се приклонити вашој вољи, али ћемо бити много тужни и разочарани! ’’ Професорку дирну овај искрен говор, сажали се на нас и одлучи да наш захтев тај час пита. Сви поскочише од среће, а неки чак и заплакаше. Знање на нивоу, као и увек: јединица и двојки пуна капа! Додуше, било је и неколико несрећника који су добили петице, али шта ћете – нико није савршен. Ипак су и они наши другови, па какви год да су. Звоно тужно зазвони по последњи пут за тај дан. На жалост, часови су завршени. Сви туробно кренуше ногу пред ногу, једва идући од силне жалости. Напољу су ме чекали још лепши и блиставији снег и лед него што су били кад сам долазио, али они нису били ни прићи лепоти моје школе. Дубоко уздахнух и кретох, опет из шале ,,летећи’’ по путу, знајући да ћу тамо где идем, уместо својих љубљених професора наћи само неразумну групацију, коју називамо породицом. Једино што ме је тешило била је помисао на све оне писмене и усмене који ће ме чекати после викенда. Са задовољством сам размишљао како ћу сваки минут тог беспотребног одмора искористити за стицање нових знања, која ће ми у животу требати. То ми поново врати руменило у образе, руке и увета и ја задовољно кретох напред. Проћи ће и тај викенд, а моја школа ће увек бити ту, на радост мене и свих нас.
Душан Леон Ћитић