Онда када дођосмо на овај свет,

пустисмо први плачљив глас,

заједничко би неукост свих нас.

 

Кроз живот наш лебдеће,

знање и вео неукости,

у срце доћи ће и зима и пролеће.

 

Срешћемо  најискреније срце,

и зло у души највеће,

укрштаће се путеви и туге и среће.

 

У борби против неукости и злобе,

сигурно је да ће знање тријумф да носи,

најслађи је трон до кога дођемо

трновитим путем боси.

 

Сигурно да нећемо погрешити,

ако знању дамо руку,

веруј, ако се дозволиш учити,

победићеш сваку муку.

 

Учимо се на примеру Доситеја,

човека који се залагао за образовање,

онај који схвати колико је благо знање.

 

И он је као сви неук рођен,

победи са жељом да крене путем правим,

путујући стече знање,

пренесе га онима са образвовањем малим.

 

Човек који схвати важност знања,

хтеде га подарити коме год треба,

стаде на пут неукости,

прослави мудрост испод плавог неба.

 

Доситеј се и пре једног века

за школство борио,

књиге ширио и највећа врата знања отворио.

 

Верујем, да живи у данашње време,

знању би дао вредност највећу,

својим просветљењем показао би нам срећу.

 

Да, у школама је просветитељство,

присутно и доступно нама.

Размислимо колика је срећа уз нас,

када нам се рука знања пружа сама.

 

Могућност данашњег образовања

неко је за нас мучно стекао,

у борби за нашу будућност,

некоме је  живот протекао.

 

Схватимо значај наших учених људи,

окренимо се књигама,

веруј, ако имаш знање и став,

крај је свим бригама.

 

Не бежи од књига ако не знаш да читаш,

не бежи од писма ако не знаш да пишеш,

једино ако си незнања свестан можеш да га обришеш.

 

Својим радом и трудом живот градимо,

у нашој будућности цвета

оно што сада садимо.

 

Сетимо се Доситејевих речи,

„Неуки би и Сунце угасили“.

схватимо, наше знање је сунце које нас греје,

само просветљено срце најлепше се смеје.

 

Не понављајмо грешке,

са изговором сви су  тако чинили.

Историја служи да би из ње учили.

 

Знању пружи руку,

неукости се не предај,

идућ’  учи кроз векове гледај.

Анка Миличић