Разговарали смо са професорком Економске школе Љиљаном Максимовић Рубежановић о школи, ђацима, професорима некад и сад, као изазовима разредног старешинства.

По чему се разликује данашње средњошколско образовање и образовање када сте Ви ишли у школу?

Могло би се рећи да, неких значајних разлика нема, с тим што је у време када сам ја ишла у школу, углавном, све се заснивало на класичној настави. То значи да су професори углавном били предавачи, а ученици су мање били укључени у реализацију часа и све се сводило на репродукцију градива док се данас, у том смислу, настава знатно    модернизовала, примењује се активна настава која има боље ефекте на стручне компентенције ученика, односно, ученици су укључени у реализацију часа и да, на практичан начин, могу да примене, теоријски стечена, знања и мислим да су то основне разлике. Што се тиче других основних разлика нема, час је увек трајао 45 минута, одмор увек пола сата, ђаци су увек били ђаци,  као и сада.То су, основне, битне разлике које треба да се нагласе, по мени.

Гледајући систем образовања у току Вашег школовања и сада који систем образовања је бољи?

Мислим, да је основна разлика у начину извођења наставе. У време када сам ја ишла у школу постојао је другачији однос између наставника и ученика, односно, постојала је нека другачија повезаност. Тада је постојао однос ,,страхопоштовања“  заснован на неком ауторитету страха. Данас, мислим, да постоји некакав другачији однос, однос који се заснива на ауторитету поштовања. Ученици су много слободнији у комуникацији са професорима. Ја мислим да је то предност овог система образовања, јер имају могућност да поставе сва питања, која их интересују, и да на та питања добију одговоре. Подстиче се њихова радозналост, креативност. То би биле неке од промена и мислим да је то боље. У ,,оном“ времену је била мања могућност ученика да се баве, неким, другим стварима. Данас је тај интернет, рачунари и др. одвлаче пажњу од учења. До информација се долази сувише брзо. Нико нема потребу да нешто чита и сазнаје, него, једноставно притиском на тастер рачунара добије неку информацију или полуинформацију, која се усвоји за тачна. Не труди се да  се то неко знање прошири. “Што би нешто памтили“, кад може да се нађе на Google-у и мислим да се, ти, неки мисаони процеси успоравају и да људи постају све мање и мање креативни. Мислим да је то основни недостатак овог дањашњег система образовања.

По Вама да ли је лако бити професор у данашње време и да ли је лако радити са децом (тинејџерима)?

У дањашње време није лако бити ни професор, а ни дете. То су нека времена у којима се ништа не може предвидети ни планирати, времена у којима се све дешава мимо наше воље, али ја мислим да је бити професор, лепо. То, је моје лично мишљење. Зато што добијате масу позитивне енергије. Ради се са младима који имају ентузијазма, још увек нису искварени, још увек су добри људи. Мислим да је то чар овог посла. Нема никаквих негативних утицаја, него, углавном, неки млади људи који су жељни знања са неким својим манама и врлинама, али су у души неискварени и још увек су, погодни, за сарадњу. Мислим да је то лепота овог посла. Тешко је данас бити и лекар, данас је тешко бити и рудар, данас је тешко бити и трговац. Мислим, да је данас професор бити, лепо.

Што се тиче разредног старешинства, каква је разлика у томе јесте ли разредни старешина или ,,обичан“ професор и да ли је тешко бити професор у данашње време?

Ја, увек, кад добијем разредно старешинство размишљам о томе, да испред себе имам, у садашњем случају 26 ученика, који су ми сви подједнако важни, које ја доживљавам као своју одговорност. Различито се то тумачи и доживљава са стране других колега. Ја, сад само могу да изнесем своје мишљење и своје ставове.

Да ли је тешко?

Тешко је, у том смислу, што не можете да направите границу између посла и емоција и не смете да дозволите да емоције, у овом случају, преовладају. Морате да поставите границу, а ја ту границу тешко постављам. Код мене су те емоције у првом плану, а то некад може да изгледа чудно неким другим људима. Ја се, углавном, трудим да сва своја позитивна искуства пренесем на одељење, коме сам разредна. Бити ,,обичан“ професор је, по мени, мања одговорност. Немати разредно старешинство је мања одговорност, јер може да се постави граница, дистанца ученик-професор. Код разредног старешинства ви се додатно дајете, трошите. Мислим, да то може некад да буде исцрпљујуће. Мислим, да је бити одељенски старешина јако лепо, јер стичете, нових, 26 пријатеља у будућности, који ће вам преносити нека своја искуства и који ће вас памтити као део своје младости, позитивно или негативно, али остаћете забележени у неким сећањима. Мислим, да је разредно старешинство, лепа ствар.

Ненад Радибратовић