Звао бих је Окупација,

али питала би се нација,

да ли се то тиче само мене.

Не, да … морао бих говорити

и сам са собом се борити.

 

Дође незнана, незвана

од златних жица исткана

– Драгана.

 

Одшкринух врата из забаве

и пустих је да шета

између сна и јаве.

А њене очи плаве

помешале боју неба и траве

и украле Сунца вео.

 

Затеченог ме, крену окупација,

део по део.

Сад су и стопе на трагу

где хода, моја угода.

 

И ваздух и вода

и роса и слана

зову се Драгана.

Добро знана,

и сањана и стварна

Драгана .

 

Хвала му, што је посла .

Можда је бог хтео да ме потсети,

да вреди живети.