Смех, граја, нервоза, паника; све се ковитла, комеша као рој који преноси заразу. У возу је та епидемија те болези, тзв. пријемни синдром. Вагон број три је пун свежих матураната који се надају да ће ускоро постати бруцоши. Посматрам их око себе. Многа лица су иста она која сам гледала када сам кренула у први разред основне школе. Како је ово суров тренутак. Стрепња од будућности, сета због прошлости. Исто смо се овако окупили када смо завршавали основну, а уписивали средњу школа. Опет су то иста лица која седе око мене и причају о пријемном, факултету, животу. Све ми се узбуркало. Не знам да плачем. Нема ко да ми каже да ће све бити добро. Сви су уплашени. Ипак је тај воз спона са нашом будућности. Сада је двадесет часова. За два часа треба би да будемо у Београду. Болест све јаче загриза.
Атмосфера у купеу ми већ постаје тешка. Време је да изађем у ходник. Палим цигарету. Дубоко повлачим дим. Избацујем га кроз прозор и он се разбија о дрвеће. Како сам протеклих пар година безбрижно стајала у овом истом ходнику и гледала ово исто дрвеће. Једини циљ је био добар провод на концерту, да имам довољно новца за цео викенд… А сада да упишем економију. Пепела је све више, а жар сија као моје мисли вруће, ужарене. Опет повлачим дим.
„ Хеј, девојко, из ког си купеа! Обавести их да је воз покварен и да ћемо стајати неколико сати“, повикао ми кондуктер, а ја се скамених. У недођији сам, а пријемни испит је за једанаест часова. Молим се за најбоље. Ово ми је прилика за живот. Сада је двадесет два часа, а ми даље стојимо и чекамо.
Паника се шири. Позвах Каћу да изађемо из купеа јер ми се све смучило. На изласку ме заустави циганка и затржи ми нешто пара. На метар од ње шеткао се углађени господин намештајући свој шешир. Њих двоје су се баш углавили у овој тренутак, попут неког знака. То су моје две крајности. Шта ако не стигнем на пријемни? Паника ме обузима. Сада сам убеђен да ћу све знати сам о студентском животу, факултету, добром послу, путовањима, породици. Каћа ме теши говорећи да смо сви у истој позицији, забринути и уплашени. Петнаест минута је до поноћи. И даље чекамо. Палим цигарету.
Узвици су ме пробудили. Чула сам померање воза по шинама. Осетила сам олакшање. Молитве су услишене. Добро ћу проћи, стижем на пријемни. Ово је добра лекција – могућност да сагледам будућност, циљ. Ово није вожња, ово је лет. Руке су ми одвезане, циљ је зацртан. Имаћу све што желим. Свакку капљицу зноја уложићу у будућност. Само желим да будућност буде лепа, а да прошлости још лепше сећам.
Данка Лазаревић