Smeh, graja, nervoza, panika; sve se kovitla, komeša kao roj koji prenosi zarazu. U vozu je ta epidemija te bolezi, tzv. prijemni sindrom. Vagon broj tri je pun svežih maturanata koji se nadaju da će uskoro postati brucoši. Posmatram ih oko sebe. Mnoga lica su ista ona koja sam gledala kada sam krenula u prvi razred osnovne škole. Kako je ovo surov trenutak. Strepnja od budućnosti, seta zbog prošlosti. Isto smo se ovako okupili kada smo završavali osnovnu, a upisivali srednju škola. Opet su to ista lica koja sede oko mene i pričaju o prijemnom, fakultetu, životu. Sve mi se uzburkalo. Ne znam da plačem. Nema ko da mi kaže da će sve biti dobro. Svi su uplašeni. Ipak je taj voz spona sa našom budućnosti. Sada je dvadeset časova. Za dva časa treba bi da budemo u Beogradu. Bolest sve jače zagriza.

Atmosfera u kupeu mi već postaje teška. Vreme je da izađem u hodnik. Palim cigaretu. Duboko povlačim dim. Izbacujem ga kroz prozor i on se razbija o drveće. Kako sam proteklih par godina bezbrižno stajala u ovom istom hodniku i gledala ovo isto drveće. Jedini cilj je bio dobar provod na koncertu, da imam dovoljno novca za ceo vikend… A sada da upišem ekonomiju. Pepela je sve više, a žar sija kao moje misli vruće, užarene. Opet povlačim dim.

„ Hej, devojko, iz kog si kupea! Obavesti ih da je voz pokvaren i da ćemo stajati nekoliko sati“, povikao mi kondukter, a ja se skamenih. U nedođiji sam, a prijemni ispit je za jedanaest časova. Molim se za najbolje. Ovo mi je prilika za život. Sada je dvadeset dva časa, a mi dalje stojimo i čekamo.

Panika se širi. Pozvah Kaću da izađemo iz kupea jer mi se sve smučilo. Na izlasku me zaustavi ciganka i zatrži mi nešto para. Na metar od nje šetkao se uglađeni gospodin nameštajući svoj šešir. Njih dvoje su se baš uglavili u ovoj trenutak, poput nekog znaka. To su moje dve krajnosti. Šta ako ne stignem na prijemni? Panika me obuzima. Sada sam ubeđen da ću sve znati sam o studentskom životu, fakultetu, dobrom  poslu, putovanjima, porodici. Kaća me teši govoreći da smo svi u istoj poziciji, zabrinuti i uplašeni. Petnaest minuta je do ponoći. I dalje čekamo. Palim cigaretu.

Uzvici su me probudili. Čula sam pomeranje voza po šinama. Osetila sam olakšanje. Molitve su uslišene. Dobro ću proći, stižem na prijemni. Ovo je dobra lekcija – mogućnost da sagledam budućnost, cilj. Ovo nije vožnja, ovo je let. Ruke su mi odvezane, cilj je zacrtan. Imaću sve što želim. Svakku kapljicu znoja uložiću u budućnost. Samo želim da budućnost bude lepa, a da prošlosti još lepše sećam.

Danka Lazarević