Рулет је доста људи повукао на дно и оставио их без динара у џепу. Најгора ствар која може да се деси некоме, ко тек седне за сто за рулет је да, вођен почетничком срећом, добије неколико пута на старту, па да се „навуче “ на рулет. Неки кажу да кад једном седнеш за сто за рулет да си се „навукао“ за стално. Никада не можеш бити на плусу, то знају сви, само је питање, када то људи схвате (пре или касније). Увек дође време када ти ништа не иде за рууком, када машина почне да „баца“ по тебе, лоше бројеве и серије, а ти имаш жељу да повратиш оно што си уложио. Полако тонеш све дубље и дубље, немаш границу где да станеш и кажеш доста. Тешко је рећи стоп, јер да та реч није ништа специјално. Ово могу да кажу само они који никада нису осетили, на својој кожи, како је губити и добијати, у веома кратком времену.

Она стара „ да Бог да имао па немао“, може бити, оно што највише, у једном моменту, може да заболи, када је ова игра у питању. Задимљене просторије пуне бледих и презнојених људи, којим имају наду да ће успети нешто да зараде, а знају и сами, да је рулет игра која ником не „прашта“.  Најгоре од свега је када људи крену да се задужују за коцкање, иако знају да тај дуг неће моћи да врате. Не би постојале коцкарнице, не би их нико држао, да свака „ шуша“ која сврати са улице може да дође до новца у њима. Лаких пара у суштини, нема.

Велика количина новца је у оптицију. Могу се видети људи који стављају огромне суме нова, а када све то изгубе, њихови изгубљени погледи све говоре. Почиње се  на овај начин: ставља се онако, из зезања, рекреативна сума новца тј. минимални улог. Како време одмичи апетити расту и почиње се играти са све више и више новца. Црно, црвено, велика серија, зеро и остале комбинације, не треба никад учити или их треба што пре избацити из главе. Нису вредне сећања. Збир свих цифара на рулету је 666. Мислим да ни то не треба, посебно, коментарисати.

Паклена машина, меље све пре собом. Пази се, да се и ти не претвориш у то „млевено месо“. Ако на неки начин будеш увучен у све то потруди се да имаш велики „ излаз“, али не на „ малу серију“, него на врата од коцкарнице. Човеку поред свих разноврсних пробелам у животу, не треба још и ова глупост. Има мислион лепших и здравијих ствари којима човек може да се бави, а не да се ода овом пороку, који уништава психу и живце до максимума.

Коцкање се сигурно може сврстати у једну врсту болести зависности, која се тешко лечи. Једноставно, она улази у крв попут вируса, а једини излаз из свега тога је чврста воља и здрав разум.

Зоран Ратковић – Зоки