Nedelja 28. avgust. Vreme u gradu sunčano i toplo. Saobraćaj gust i otežan. Ekipa radija ,,Ljubav‘’ želi nam prijatan dan.

Drago mi je što se završila i ova školska godina. Poslednja. Za mene izuzetna po mnogim stvarima. I dok sada, između obaveza za prijemni, priprema za matursko, razmišljam o njoj, zahvaljujem svim svecima što su mi skinuli još jednu grbaču s leđa. Ova škola ionako nije ostavila neki poseban utisak na mene.

,, Pa svi smo mi ljudi, pobogu‘’, jedna profesorka izgovori. Da, u pravu ste, ali neke stvari su neprihvatljive za vas. Vi ste ti koji su se uvek osećali važnijim od ostalih smrtnika, a hteli da priznate ili ne, od onih koji mnogo više ,,rmbače‘’, od vaših visočanstava (setite se samo godišnjih odmora od dva, tri, čak i četiri meseca). Možete da mi se smejete u lice (,, ali naš posao je takve prirode‘’), ipak ne vidim razlog za beskrajne žalopojke i izlizane fore tipa: ko je šta obukao, ko je koga muvao na ekskurziji (Zar niste čuli za vodičevo eksplicitno ponašanje? – Svašta!!!); o ocenama, povlasticama prema dotičnim učenicima, o tome ne želim ni da govorim, jer tu se ništa ne može dokazati i ,,kriva Drina ispraviti‘’. Mi smo svi u osnovi korumpirana bića, neke stvari oduvek su se podrazumevale, takve su bile i takve će i ostati. Ali ono, što me je dotuklo do granice nepodnošljivog besa, rečenica koja kroz napućene usne predstavlja čist atak na moj personaliti: ,, Dete šta se bečiš‘’ ? Komentar na zamišljen izraz moga lica dok razmišljam o postavljenom pitanju. A još kad dotičnima profesorkin ponos i prkos udari u glavu, e tad možeš i da n…..š. Jer da nema komisije, bruka i sramota, a opet je profeosor u pravu.

I najviše mrzim opravdanja u stilu: ,,Ali, ona je bolesna… nemojte tako da se ponašate‘’. Da li njih zanima što i ja možda imam zdravstvenih problema, a činjenica da mi pritisak udara u glavu baš zbog takvih, e, to je već posebna priča. A svi ti ,,bolesnici‘’ ako ne mogu da obavljaju svoj posao kako treba, nek‘ idu na bolovanje, pa nek se leče. I ove reči nemojte shvatiti kao okrutnost, već kao duboku realnost i ta ,,glumatanja‘’ autoriteta sa vremena na vreme, zaista stvaraju još veću odbojnost, jer ne treba se zavaravati, pravi, efektivni autoritet, već duže vreme ne postoji u ovoj vaspitno obrazovnoj ustanovi. Zašto je tako?

Ipak, mora da se zna ko je ko, ko pije, a ko plaća. Onima što zaista pošteno obavljaju svoj posao zahvaljujem i čestitam. Jer zna se kad profesor sme, a kad ne da bude pristrasan. Oni ne uključuju emocije u tehnički deo ovog posla. Pametno i vredno poštovanja! Ali zato su uvek tu da pomognu, da se saosećaju.

I za kraj: ,, Nije teško biti fin‘’ .
Milica Matić