Недеља 28. август. Време у граду сунчано и топло. Саобраћај густ и отежан. Екипа радија ,,Љубав‘’ жели нам пријатан дан.
Драго ми је што се завршила и ова школска година. Последња. За мене изузетна по многим стварима. И док сада, између обавеза за пријемни, припрема за матурско, размишљам о њој, захваљујем свим свецима што су ми скинули још једну грбачу с леђа. Ова школа ионако није оставила неки посебан утисак на мене.
,, Па сви смо ми људи, побогу‘’, једна професорка изговори. Да, у праву сте, али неке ствари су неприхватљиве за вас. Ви сте ти који су се увек осећали важнијим од осталих смртника, а хтели да признате или не, од оних који много више ,,рмбаче‘’, од ваших височанстава (сетите се само годишњих одмора од два, три, чак и четири месеца). Можете да ми се смејете у лице (,, али наш посао је такве природе‘’), ипак не видим разлог за бескрајне жалопојке и излизане форе типа: ко је шта обукао, ко је кога мувао на екскурзији (Зар нисте чули за водичево експлицитно понашање? – Свашта!!!); о оценама, повластицама према дотичним ученицима, о томе не желим ни да говорим, јер ту се ништа не може доказати и ,,крива Дрина исправити‘’. Ми смо сви у основи корумпирана бића, неке ствари одувек су се подразумевале, такве су биле и такве ће и остати. Али оно, што ме је дотукло до границе неподношљивог беса, реченица која кроз напућене усне представља чист атак на мој персоналити: ,, Дете шта се бечиш‘’ ? Коментар на замишљен израз мога лица док размишљам о постављеном питању. А још кад дотичнима професоркин понос и пркос удари у главу, е тад можеш и да н…..ш. Јер да нема комисије, брука и срамота, а опет је профеосор у праву.
И највише мрзим оправдања у стилу: ,,Али, она је болесна… немојте тако да се понашате‘’. Да ли њих занима што и ја можда имам здравствених проблема, а чињеница да ми притисак удара у главу баш због таквих, е, то је већ посебна прича. А сви ти ,,болесници‘’ ако не могу да обављају свој посао како треба, нек‘ иду на боловање, па нек се лече. И ове речи немојте схватити као окрутност, већ као дубоку реалност и та ,,глуматања‘’ ауторитета са времена на време, заиста стварају још већу одбојност, јер не треба се заваравати, прави, ефективни ауторитет, већ дуже време не постоји у овој васпитно образовној установи. Зашто је тако?
Ипак, мора да се зна ко је ко, ко пије, а ко плаћа. Онима што заиста поштено обављају свој посао захваљујем и честитам. Јер зна се кад професор сме, а кад не да буде пристрасан. Они не укључују емоције у технички део овог посла. Паметно и вредно поштовања! Али зато су увек ту да помогну, да се саосећају.
И за крај: ,, Није тешко бити фин‘’ .
Mилица Матић