Poslednji zrak za ovaj danas

Sunce baca i odlazi u svoj san

Poput zlatne lađe lagano se gubi

I ostavlja trag crvene boje

Što me podseća na vrele usne tvoje.

 

Sve se prepušta laganom smiriju

I najlepši cvet skuplja svoje latice

I poslednju svoju pesmu pevaju pticu

Čitavom okolinom zavlađuje beskrajna tišina

A samo nemirni svici po malo remete taj mir

Jer to je njihov govor, možda i neki hir.

 

Te divne oči što tako toplo sijaju

Uvek su tu da tračak nade daju

Iako me sada u ovom trenutku ne gledaju

Znam da se iza plašta ove noći vešto kriju.

 

Misli mi brzinom svetlosti lete

Dok u meni nešto lebdi poput umirujuće sene,

Rukama hladnim dodirujem obraze vrele

Jer to čudno osećanje nikada u meni ne može da uvene.

 

Plašt tame svuda se obavija

Val žestoke vreline potpuno me preplavio

Pre očima se gubi trag tanke niti

Što me navodi da razmišljam o prohladnoj zimi.

 

Iako sam tada znala da je sve to ludilo

Bespomoćno sam se utopila u tu bitku,

Sve je bilo izvan moje kontrole

I bez prepreka usne su se spojile.

 

Pokuđala sam potražiti zaborav u snu

Da sve odagnam od sebe

I zamislim to kao igru,

Ali nešto je bilo jače od mene i od svega

Pa se duša nesvesna zaljubila u njega.

Večernji odsjaja ukrašavao je svaki kutak

Poželela sam da bude večan ovaj trenutak

Da mogu uvek da osetim plašt noći tople

I te preplanule usne što skrivenom vatrom gore.
Dragana