Последњи зрак за овај данас

Сунце баца и одлази у свој сан

Попут златне лађе лагано се губи

И оставља траг црвене боје

Што ме подсећа на вреле усне твоје.

 

Све се препушта лаганом смирију

И најлепши цвет скуплја своје латице

И последњу своју песму певају птицу

Читавом околином завлађује бескрајна тишина

А само немирни свици по мало ремете тај мир

Јер то је њихов говор, можда и неки хир.

 

Те дивне очи што тако топло сијају

Увек су ту да трачак наде дају

Иако ме сада у овом тренутку не гледају

Знам да се иза плашта ове ноћи вешто крију.

 

Мисли ми брзином светлости лете

Док у мени нешто лебди попут умирујуће сене,

Рукама хладним додирујем образе вреле

Јер то чудно осећање никада у мени не може да увене.

 

Плашт таме свуда се обавија

Вал жестоке врелине потпуно ме преплавио

Пре очима се губи траг танке нити

Што ме наводи да размишљам о прохладној зими.

 

Иако сам тада знала да је све то лудило

Беспомоћно сам се утопила у ту битку,

Све је било изван моје контроле

И без препрека усне су се спојиле.

 

Покуђала сам потражити заборав у сну

Да све одагнам од себе

И замислим то као игру,

Али нешто је било јаче од мене и од свега

Па се душа несвесна заљубила у њега.

Вечерњи одсјаја украшавао је сваки кутак

Пожелела сам да буде вечан овај тренутак

Да могу увек да осетим плашт ноћи топле

И те преплануле усне што скривеном ватром горе.
Драгана