Već je pola tri. Trg se prazni i kao da najavljuje kraj, još jedne, noći provedene na samo nama svojstven način po diskotekama i ulicama grada. Krenuo sam kući kada sam na Carinskom mostu odmah ispod moje kuće čuo muški glas kako viče: „ Zoki, Zoki“. Osvrnuo sam se i video Aca, druga iz kraja. Stali smo na mostu, par minuta da popričamo kad je ispred nas stao stari jugo crvene boje. Čovek je otvorio vrata i pitao nas da ne znamo gde ima da kupi cigare. Videlo se, po načinu govora, a je u pijanom stanju, a i voizio je u zelenim kućnim papučama. Rekosmo da jedino radi „Koktel“, na šta je on odgovorio da nema pojma gde se to nalazi i pozvao nas da pođemo sa njim da mu pokažemo gde je to. Tada smo napravili veliku glupost i čisto iz zezanja prihvatili njegov poziv i ušli u kola. Vozio je dva na sat dok su stakla toliko maglila da se skoro ništa nije videlo. Stao je ispred „Koktela“ i krenuo da kupi cigare. Zaboravio je da izvadi ključeve iz auta. Nama dvojici, baš u tom momentu, palo je na pamet da pozajmimo auto. Trenutak kasnije, čovek se povratio i uzeo ključeve.
Kad se vratio u kola mislili smo da ćemo nazad, ali njemu pade na pamet da nema piva kući. On mi dade petsto dinara i zamoli da izađem i kupim. Kada sam to uradio krenuli smo kući. Međutim, nisam otišao svojoj kući već smo, posle višeminutnog, nagovoranja od strane nepoznatog čoveka otišli kod njega kući. Glupost još jedna u nizu.
Negde na vrhu „Gluvaća“ bila je njegova kuća. Izgledala je skroz oronulo i staro. On pak, bio je vrlo prijatan i ulivao nam poverenje, ali i dan danas se pitam: Zorane, zašto ti je sve to trebalo?“. Otvorio je vrata od kuće, dok je u ruci nosio ona dva litra piva što sam kupio. Ušli smo iza njega. U momentu me je „presekao“ stomak kada sam video njegovu ženu kako spava, u toj prostoriji u koju smo ušli. Bilo mi je neprijatno kada je on rekao: Spava k`o top, osećajte se kao kod svoje kuće“. Tada smu prvi put video lice, svo nekako smežurano i u borama, a kosa na glavi je vodila svoju politiku. U kući je bilo sve staro i razvaljeno, na polici je stajao crno-beli televizor od pre trideset godina. Tada upali neki raspadnuti radio, koji je stajao na podu i nađe tešku svadbarsku pesmu o nekoj priji i zetu, no to i nije bitno. Nasuo je pivo i počeo da nam pričao o svojoj prošlost.
Pričao je kako od malih nogu radi da bi zaradio za život i kako je sve to što vidimo napravio poštenim radom. Ženio se pet puta, a ova sada mu je najbolja, kako kaže. Ta nesrećna žena je i dalje spava ili se možda pravil da spava, to nikada neću znati. Videlo se odmah a je neki siromašni čovek koji nema s akim da se ispriča, niti ima nekog ko bi ga ljudski saslušao. U meni se mešalo osećanje tuge i sažaljenja. Bilo mi je veoma žao što živi u lođim uslovima i nema ništa. Ali ima je gostomprimstvo i druželjubivost, što mi se svidelo kod njega. Polako je svitalo dok smo mi uz njegovu životnu priču ispijali ono pivo. Otišao je do sobe i izneo obojena jaja. Ej, Uskrs je, treba se počastiti, reče on. Čoveče, dočekao sam Uskrs, sa nekim pijanim čovekom kome ni dan danas ime ne znam. Kucali smo se i jeli jaja dok smo pričali razne dogodovštine. Reče da je taj dan vezivao maline, za petsto dinara. Odmah mi prođe kroz glavu moment u kojme mi je dao sve te pare da izađem i kupim piće.
Već je svanulo. Bilo je oko šest sati kada smo se pozdravili s njim i otišli, ali tu nije sve gotovo. Opet smo Aco i ja došli na Carinski most i zezali se kada je u Gudurić, ispred nas, stigao kamion sa hlebom i pecivima. Ušli smo u prodavnicu da kupimo neko pecivo, međutim zbog Uskrsa dobili su samo hleb. Šta drugo da uzmemo kad nema ništa osim dva puta po četvrt hleba i dva mala jogurta. Stajali smo na mostu i drali se dok su automobili prolazili a ljudi polako kretali u jutarnju nabavku. Otišli smo oko pola sedam kod mene i uzeli sprej, onako pijani da se potpisujemo po zgradi.
U toj nameri nismo uspeli jer se sprej začepio. Uzeli smo telefoni oko dvadeset do sedam zvali druga iz zgrade da nam izbaci loptu da bi igrali basket. Ovaj se pojavio sad podaduo od spavanja i u nekom bunilo izbacio nam loptu. Igrali smo basket, basket u sedam ujutru, a najsmešnije je bilo kada smo videli ženu, koja je ugledavši nas počela da se krsti. Otišao sam kući i legao u pola osam.
Sve u svemu, mogu da kažem jedno veče puno zanimljivih događaja. Probudivši se sledećeg jutra, setio se gde sam sve bio. Ko zna šta je sve moglo da se desi? Tada shvatih važnu činjenicu: da je život pun obrta i preokreta. Ko zna, možda se i vama nekada nešto slično dogodi, ali pazite da u autu koji vam je stao nije čovek raščupane kose i zelenih papuča.
Zoran Ratković – Zoki