Већ је пола три. Трг се празни и као да најављује крај, још једне, ноћи проведене на само нама својствен начин по дискотекама и улицама града. Кренуо сам кући када сам на Царинском мосту одмах испод моје куће чуо мушки глас како виче: „ Зоки, Зоки“. Осврнуо сам се и видео Аца, друга из краја. Стали смо на мосту, пар минута да попричамо кад је испред нас стао стари југо црвене боје. Човек је отворио врата и питао нас да не знамо где има да купи цигаре. Видело се, по начину говора, а је у пијаном стању, а и воизио је у зеленим кућним папучама. Рекосмо да једино ради „Коктел“, на шта је он одговорио да нема појма где се то налази и позвао нас да пођемо са њим да му покажемо где је то. Тада смо направили велику глупост и чисто из зезања прихватили његов позив и ушли у кола. Возио је два на сат док су стакла толико маглила да се скоро ништа није видело. Стао је испред „Коктела“ и кренуо да купи цигаре. Заборавио је да извади кључеве из аута. Нама двојици, баш у том моменту, пало је на памет да позајмимо ауто. Тренутак касније, човек се повратио и узео кључеве.

Кад се вратио у кола мислили смо да ћемо назад, али њему паде на памет да нема пива кући. Он ми даде петсто динара и замоли да изађем и купим. Када сам то урадио кренули смо кући. Међутим, нисам отишао својој кући већ смо, после вишеминутног, наговорања од стране непознатог човека отишли код њега кући. Глупост још једна у низу.

Негде на врху „Глуваћа“ била је његова кућа. Изгледала је скроз оронуло и старо. Он пак, био је врло пријатан и уливао нам поверење, али и дан данас се питам: Зоране, зашто ти је све то требало?“. Отворио је врата од куће, док је у руци носио она два литра пива што сам купио. Ушли смо иза њега. У моменту ме је „пресекао“ стомак када сам видео његову жену како спава, у тој просторији у коју смо ушли. Било ми је непријатно када је он рекао: Спава к`о топ, осећајте се као код своје куће“. Тада сму први пут видео лице, сво некако смежурано и у борама, а коса на глави је водила своју политику. У кући је било све старо и разваљено, на полици је стајао црно-бели телевизор од пре тридесет година. Тада упали неки распаднути радио, који је стајао на поду и нађе тешку свадбарску песму о некој прији и зету, но то и није битно. Насуо је пиво и почео да нам причао о својој прошлост.

Причао је како од малих ногу ради да би зарадио за живот и како је све то што видимо направио поштеним радом. Женио се пет пута, а ова сада му је најбоља, како каже. Та несрећна жена је и даље спава или се можда правил да спава, то никада нећу знати. Видело се одмах а је неки сиромашни човек који нема с аким да се исприча, нити има неког ко би га људски саслушао. У мени се мешало осећање туге и сажаљења. Било ми је веома жао што живи у лођим условима и нема ништа. Али има је гостомпримство и дружељубивост, што ми се свидело код њега. Полако је свитало док смо ми уз његову животну причу испијали оно пиво. Отишао је до собе и изнео обојена јаја. Еј, Ускрс је, треба се почастити, рече он. Човече, дочекао сам Ускрс, са неким пијаним човеком коме ни дан данас име не знам. Куцали смо се и јели јаја док смо причали разне догодовштине. Рече да је тај дан везивао малине, за петсто динара. Одмах ми прође кроз главу момент у којме ми је дао све те паре да изађем и купим пиће.

Већ је свануло. Било је око шест сати када смо се поздравили с њим и отишли, али ту није све готово. Опет смо Ацо и ја дошли на Царински мост и зезали се када је у Гудурић, испред нас, стигао камион са хлебом и пецивима. Ушли смо у продавницу да купимо неко пециво, међутим због Ускрса добили су само хлеб. Шта друго да узмемо кад нема ништа осим два пута по четврт хлеба и два мала јогурта. Стајали смо на мосту и драли се док су аутомобили пролазили а људи полако кретали у јутарњу набавку. Отишли смо око пола седам код мене и узели спреј, онако пијани да се потписујемо по згради.

У тој намери нисмо успели јер се спреј зачепио. Узели смо телефони око двадесет до седам звали друга из зграде да нам избаци лопту да би играли баскет. Овај се појавио сад подадуо од спавања и у неком бунило избацио нам лопту. Играли смо баскет, баскет у седам ујутру, а најсмешније је било када смо видели жену, која је угледавши нас почела да се крсти. Отишао сам кући и легао у пола осам.

Све у свему, могу да кажем једно вече пуно занимљивих догађаја. Пробудивши се следећег јутра, сетио се где сам све био. Ко зна шта је све могло да се деси? Тада схватих важну чињеницу: да је живот пун обрта и преокрета. Ко зна, можда се и вама некада нешто слично догоди, али пазите да у ауту који вам је стао није човек рашчупане косе и зелених папуча.

Зоран Ратковић – Зоки