Сцена: Некаква пољана, са импровизованом бином и неколико столица

Човек који најављује:

Добро јутро, окупили смо се овде, на некакцој пољани, да пружимио подршку кандидату Ненадић Милошу, који се налази на турнеји, пропутовању и који нам је учинио изузетну част да једна од његови станица (краћих задржавања) буде наш град.

(Кратак аплауз после кога се на бину пење он, кандидат (Ненадић Милош))

Кандидат (Ненадић Милош):

Драги моји, добро јутро. Ето, стигао сам и у ваш град с намером да што боље спроведемо и ову кампању. Пре свега, желим да истакнем да сте ви моји суграђани… Нема везе што нисмо из истог града, не! Значи, желим да истакнем да сте и ви моји суграђани и да сам у ваш, пардон, наш град дошао да бих са вама поделио тугу због ситуације у глобалу, и радост због чињенице да та ситуација односно, тај проблем, може да направи.

(Настаје кратка пауза, коју повремено прекидају нечија накашљавања)

Кандидат (Ненадић Милош):

Ма тако је, господине, само ви пијте тај сок, а ја ћу вам опет купити – рече он, па одједном, скоро шапатом изусти : – Пићу и ја на твом гробу, дртино матора! – Онда настави (нормалним тоном): – Изложићу вам, објаснићу вам шта се ради: завршио сам средњу школу, тачније економску, никада нисам учио, а то значи да не могу учити ни сада, мислим ова фрка око пријемног… То нас доводи до чињенице да ова земља обилује универзитетима, факултетима вишим и приватним школама (факултети за трговину и менацмент ‘’Јањићије и Даница Карић’’) на којима професори, декани, чак и чистачи само чекају моје знање изражено у што крупнијим апоенима. то је први став на основу кога тражимо део ваших пара…

(Окупљање су необично мирни, опет се чује накашљавање с тим што неке бабе претурају по новшаницима)

Кандидат (Ненадић Милош):

Могу и да наставим? Хвала. Значи, на страни са тим око даљег школовања. Јесте, у праву сте ви који нећете да дате прилоге за моје студирање. Знам да сада у себи размишљате:  ,,Каква је то држава када људи морају да заврше факултет да ба живели нормално? Шта је са занатима?’’Исто, потпуно исто и мене интересује. Нижта ме не гледајте! Ја са поносим тврдим да мој отац ниједном није дао паре некоме од мојих професора, а то што их познаје, шта људи су из исте струке… Ево, опет сам скренула са теме. Не требамени толико та интелектуална сатисфакција, мислим снашао бих се ја некако, знате ту су ТВ, књиге, интернет, итд… Већ, знате, овај, како се вам кажем, главно је, има ту и старијих госпођа, а ја сам васпитан..

Неко из публике:

Дечко, желиш ли ти паре или не?

Кандидат (Ненадић Милош):

Извините, извините… Хмм… ево, преко ми је потребније тлесно задовољство него интелектуално. Рекао сам… спаде ми камен са срца, а пошто видим да међу окупљањима нема мојих вршњака, не двадесетогодишњака, па ни тридесеторогодишњака, туга једна..Е, зато би ваша друга донација  платила моје учлањењеу клуб спонзора, то са собом повлачи и неки аутомобил, онда кожну јакну, па фаце лифтинг и соларијум. Ви нисте не свесни колико сам девојака само чека, али подвлачом, само чека да дође до неких пара. Па, ако бисте могли, мислим, ако вам није фрка…

(женама у публици је видно непријатно, асматичари и даље кашљу, неколико мушкараца пребира по новчаницима)

Неко из публике (очито неко од млађих)

Брате… док смо још млади…

Кандидат (Ненадић Милош):

И то нас доводи до последње финалне, круцијалне ставке у мом обраћању. Та ставка је и најзаннимљивија зато што потире претходне две.

(публика, вероватно због тога што постоји могућност недавања новца, будно посматра њега, кандидата (толико будно да ми је скоро непријатно))

Кандидат (Ненадић Милош):

Бићу кратак, највише због тога што је ова опција погубна по мене, али испоштовали сте ме и осећам да вам морам узвратити искреношћу… Могао сам ја да учим и учио сам, нису постојале чулне потребе (барем нису биле толико изражене тј. могао сам да их потискујем) , био сам испуњен на сваки начин… док је она била ту…

Неко из публике:

А сада више није?

Кандидат (Ненадић Милош) одмахује главом и готово нечујним гласом:

… вероватно да није… – након чега дуго посматра у даљину. – Па ето, то је отприлике све.

(окупљени почињу да аплаудирају искрено, срдачно. Аплауз траје неколико минута и кад је коначно завладала тишина…)

Кандидат (Ненадић Милош):

Ја сам затечен оваквом реакцијом, не, ганули сте ме вашом реакцијом… Знам да ме разумете, то видим и на вашим дивним лицима, хвала, хвала… Нажалост, ја стварно морам да идем, знате како је обавезе око кампање (пара никад доста), дивни сте… стварно… Довиђења, пријатно.

(Аплауз поново почиње, док он, кандидат, силази са импровизоване бине и напушта пољану)

Човек који најављује:

Ваше донације можете предати код старе цркве, тамо где се окупљају секте и наркомани (увече наркомани, ноћу секте), не брините – сада је јутро, нема никога. Прилоге примамо до седамнаест часова. Довиђења.

(Људи полако напуштају некакву пољану и одлазе својим кућама).

Милош Ненадић