Ви зелени валови, плави ветрови и умируће сене,
Ви слуге сунца зачараног ватром живота,
Прометеји приковани за издробљене вулканске стене,
За магму избљувану из пакленог гротла
Чујте ме ноћас!

Осетите моју љубав, осетите моје сузе
И згњечите мој бол сваком као комад глине,
Ослободите ме фурија и дајте ми музе,
Ја ћу вам донети зрак сунчеве топлине,
И највећу почаст!

Примите ме у загрљај и тиху смрт,
Моје речи баците морима и дављеницима,
Ја јесам песник, уклет, неразумљив, задрт,
Мучен уздасима смедхом и крицима,
Срљам вама у пропаст!

Ни добар ни зао, ни жив ни мртав,
Дете сунца што се скрива иза плашта ноћи,
Јак и достојанствен, рањен и дрхтав,
Сечем вене од бола пијан у самоћи,
И ту налазим сласт!

О, чујте ме слуге без господара,
Што га сањате, ви демонски ронини,
Ваша снага опија, разара и ствара
Оне сабласне шумове у ноћној тишини,
И буди у љубавницима страст!

Пустите ме вама у смрт у вечност и љубав,
Полажем жртву… свету жртву речи, суза и крви,
Од костију својих правим уклети сплав,
И чекам да ме зелени талас смрви,
Ветар плав разнесе на све стране света,
Даноћу се одвајам од тела што комадају црви,
Да шетам као умирућа сенка уклета,
И слушам своју песму у сабласном шуму,
На копну у молитви, на мору у гусарском руму,
Да у вечности препознам свој глас!

ABRAXAS