Vi zeleni valovi, plavi vetrovi i umiruće sene,
Vi sluge sunca začaranog vatrom života,
Prometeji prikovani za izdrobljene vulkanske stene,
Za magmu izbljuvanu iz paklenog grotla
Čujte me noćas!

Osetite moju ljubav, osetite moje suze
I zgnječite moj bol svakom kao komad gline,
Oslobodite me furija i dajte mi muze,
Ja ću vam doneti zrak sunčeve topline,
I najveću počast!

Primite me u zagrljaj i tihu smrt,
Moje reči bacite morima i davljenicima,
Ja jesam pesnik, uklet, nerazumljiv, zadrt,
Mučen uzdasima smedhom i kricima,
Srljam vama u propast!

Ni dobar ni zao, ni živ ni mrtav,
Dete sunca što se skriva iza plašta noći,
Jak i dostojanstven, ranjen i drhtav,
Sečem vene od bola pijan u samoći,
I tu nalazim slast!

O, čujte me sluge bez gospodara,
Što ga sanjate, vi demonski ronini,
Vaša snaga opija, razara i stvara
One sablasne šumove u noćnoj tišini,
I budi u ljubavnicima strast!

Pustite me vama u smrt u večnost i ljubav,
Polažem žrtvu… svetu žrtvu reči, suza i krvi,
Od kostiju svojih pravim ukleti splav,
I čekam da me zeleni talas smrvi,
Vetar plav raznese na sve strane sveta,
Danoću se odvajam od tela što komadaju crvi,
Da šetam kao umiruća senka ukleta,
I slušam svoju pesmu u sablasnom šumu,
Na kopnu u molitvi, na moru u gusarskom rumu,
Da u večnosti prepoznam svoj glas!

ABRAXAS