Poslednji osvrt praćen vetrom,
pesak mi para oči,
i kroz svaku poru poput oluje,
osećanja razna mi kidaju telo.

U daljini vidim predele stare,
ta mesta su deo mene,
a svaki kutak mi poznato sija,
kao oči koje me traže.

Napušta me svaka snaga,
na kolena padam lakši od pera,
iznutra tuga mori me neka,
i levo – desno k’o lutku baca.

Ne želim ići, al’ ne smem da stanem,
jer svaki sekund za mene je večan,
tamo gde krećem možda je bolje,
ali znam da duša ostaje ovde.

Dušan Leon – Ćitić