Последњи осврт праћен ветром,
песак ми пара очи,
и кроз сваку пору попут олује,
осећања разна ми кидају тело.

У даљини видим пределе старе,
та места су део мене,
а сваки кутак ми познато сија,
као очи које ме траже.

Напушта ме свака снага,
на колена падам лакши од пера,
изнутра туга мори ме нека,
и лево – десно к’о лутку баца.

Не желим ићи, ал’ не смем да станем,
јер сваки секунд за мене је вечан,
тамо где крећем можда је боље,
али знам да душа остаје овде.

Душан Леон – Ћитић