Лева нога у сну,
десна по стварности ходи,
и увек чврсто на тлу,
а лева шета по води.

Не ремети ток, нема круга,
око ње, знака да корача,
слободно лута, ничији слуга,
сад стоји на оштрици мача.

Десна се ломи по прашини, посрће и у блато пада,
умире сама у тишини,
а лева, лева никад.

Она ме води, она ме носи,
док сам десном у гробу,
и кад ме смрт покоси,
ослањаћу се на леву ногу.

И плесаћу по мору, певати ватри,
летети небом, на тло никада,
само ће сан од мене да се памти,
све остало заборав савлада.

Редакција