***
Знаш ме – знам те,
знам те – знаш ме.
Да ли те стварно знам?
Да ли мени припадаш?
… Знали смо се – нисмо се знали…
***
Извините,
Да ли сте негде видели моје трагове?
Ако јесте,
Покажите их њој, и реците:
– Да то је био он
који је нестао због тебе.
***
Знао сам да је превише чудно,
да би било истинито.
Све ово – не могу да верујем…
Захваљујући теби опет сам
онај стари.
Првослав (Миодраг) Луковић