Никада више у пару горских језера пловити нећу.
Путеве моје што до њих воде прекопа други неко.
На рушевинама живота мога испија своју срећу,
Док ја лутам стазама пустим негде далеко, далеко.

Никада моји прсти неће проћи кроз таласе плаве
И моја душа неће стићи до сјајних дубина
У мутном вртлогу изгубљеног блага остах без главе
Да ли окајавам неке туђе грехе или је то проклета судбина?

Никада сањати снове нећу у загрљају блаженог раја
Нити дотаћи плодове златне које сам некада брала
За јад и чемер нема повратка ни краја
Само болна успомена на место где сам давно стала.

Никада више пловити нећу у пару горских језера….
Никада више пловити нећу…
Никада више…
Никада…

Туцовић Милица