Sve se desilo jedne prohlade zimske večeri,

još pamtim taj osmeh na usnama tvojim,

ti htede da pratiš me kući,

ja rekoh ne, mogu sama, ničeg se ne bojim.

 

Ti ipak krenu sa mnom

i tvoje oči me gledaše milo.

A meni ljubav tvoja beše smešna

i sve mi je važnije od tebe bilo.

 

Uze me za ruku ledenu od studi,

a tvoja beđe prijateljska, meka,

u meni najlepše snove probudi,

osmehnu mi se sreća daleka.

 

Poljupci tvoji dadoše mi snage,

spoznah toplinu u tvojim očima

i počesmo se viđati sve češće i češće,

bila sam srećna u zimskim noćima.

 

Ljubav nam beše čistija od maja,

od sunca jača toplina u grudima,

mislili smo da nema nam kraja,

prkosili smo zlobnim ljudima.

 

Leto nam stavi osmehe na lice,

ja sam i dalje volela tebe,

a ti poput ptice skitnice

poče da odlaziš i vraćaš se kod mene.

 

Pa i leto prođe.

Uplovismo u jesen sa kapima kiše,

i tad po prvi put ja zakleh se sebi

sa tobom zaista nikad, nikad više.

 

Obećanje svoje ispunila nisam,

vapi moja duša, jeca moje telo,

celo moje biće samo tebi traži,

i samo bi s tobom ono biti hteo.

 

I znam da time povređujem sebe,

i kažnjavam neke druge, bolje ljude,

al rekla sam sebi da biću sa tobom,

danas mi je lepo, a sutra šta bude.

Milica Tucović