Све се десило једне прохладе зимске вечери,

још памтим тај осмех на уснама твојим,

ти хтеде да пратиш ме кући,

ја рекох не, могу сама, ничег се не бојим.

 

Ти ипак крену са мном

и твоје очи ме гледаше мило.

А мени љубав твоја беше смешна

и све ми је важније од тебе било.

 

Узе ме за руку ледену од студи,

а твоја беђе пријатељска, мека,

у мени најлепше снове пробуди,

осмехну ми се срећа далека.

 

Пољупци твоји дадоше ми снаге,

спознах топлину у твојим очима

и почесмо се виђати све чешће и чешће,

била сам срећна у зимским ноћима.

 

Љубав нам беше чистија од маја,

од сунца јача топлина у грудима,

мислили смо да нема нам краја,

пркосили смо злобним људима.

 

Лето нам стави осмехе на лице,

ја сам и даље волела тебе,

а ти попут птице скитнице

поче да одлазиш и враћаш се код мене.

 

Па и лето прође.

Упловисмо у јесен са капима кише,

и тад по први пут ја заклех се себи

са тобом заиста никад, никад више.

 

Обећање своје испунила нисам,

вапи моја душа, јеца моје тело,

цело моје биће само теби тражи,

и само би с тобом оно бити хтео.

 

И знам да тиме повређујем себе,

и кажњавам неке друге, боље људе,

ал рекла сам себи да бићу са тобом,

данас ми је лепо, а сутра шта буде.

Милица Туцовић