O ulozi Svetog Save i svetosavlja u formiranju srpske nacionalne samosvesti najbolje je pisao Nikolaj Velimirović. „ Sav taj trud njegov nad narodom srpskim svu onu užurbanu i mnogostruku aktivnost njegovu kao pravog Evropejca i plodovi te aktivnosti, ja ću nazvati nacionalizmom. Ovaj Savin nacionalizam obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu državu, narodnu prosvetu i narodnu odbranu. Narodna država za Svetoga Savu značila je otadžbinu zemlju otaca naših, u kojoj živi jedan i isti narod. Ne ide narodna država dokle mač može ići, nego mač samo sme ići do granice jedne države, tj. otadžbine. Ako se dozvoli da država proteže dokle mač može dosegnuti onda ne prestaje biti narodnom i postaje imperijom. “
A Sava je imao običaj da ovako kaže: „ Ako moj srpski pravoslavni narod želi i hoće nadalje da živi ljudski, ispravno i dostojanstveno, najpre Bogom stvorenoj, pa zatim prokletoj, onda neizostavno i što pre mora da dođe sebi i vrati se u svoje prirodno otačatstvo, svome živome i večnome Bogu, svojoj svetoj pravoslavnoj veri i svojoj Crkvi. Bez toga mu se loše piše! “
Takođe je apelovao na ljude da se mole, a o molitvi je rekao: „ Molitva je pobožno upravljanje čovekove volje Bogu, ili čovekova beseda sa Bogom, kroz koju, predstavljajući nevidljivo Boga pred sobom, čovek izliva pred njim osećanja svoje duše. Ona je uzdizanje uma i srca Bogu, njome čovek uzleće u horove anđela i postaje učesnik njihovog blaženstva. To je tamjan najprijatniji Bogu, najsigurniji most za prelaz preko iskušenja talasa života, neoboriva stena svih koji veruju, mirno pristanište, božanska odeća koja oblači dušu velikom dobrotom i lepotom. “
Sve je to Sava znao i zato se odrekao carskog dvora i zamonošao se. Prezreo je slavu i posvetio se Gospodu, zarad spasenja svoje, i duše mnogih vernika.
Milica Tucović