О улози Светог Саве и светосавља у формирању српске националне самосвести најбоље је писао Николај Велимировић. „ Сав тај труд његов над народом српским сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца и плодови те активности, ја ћу назвати национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету и народну одбрану. Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач само сме ићи до границе једне државе, тј. отаџбине. Ако се дозволи да држава протеже докле мач може досегнути онда  не престаје бити народном и постаје империјом. “

А Сава је имао обичај да овако каже: „ Ако мој српски православни народ жели и хоће надаље да живи људски, исправно и достојанствено, најпре Богом створеној, па затим проклетој, онда неизоставно и што пре мора да дође себи и врати се у своје природно отачатство, своме живоме и вечноме Богу, својој светој православној вери и својој Цркви. Без тога му се лоше пише! “

Такође је апеловао на људе да се моле, а о молитви је рекао: „ Молитва је побожно управљање човекове воље Богу, или човекова беседа са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу, њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. То је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. “

Све је то Сава знао и зато се одрекао царског двора и замоношао се. Презрео је славу и посветио се Господу, зарад спасења своје, и душе многих верника.

Милица Туцовић