Загледан у сенку кривога крова
Дечак је дубоко прешао време
Капљива киша тад га је тукла
Било је касно за савет баке
Због ветра хладног који сад
Брише
И маше плавог сломљеног
Стакла.

Сломљено дрво бледо сад тиња
У ватри грома која га спали
Крај ватре лежи занемело чедо
Док време кори убоге жице
С’ теретом злобе која се свали

Нек прођу доба жртава звука
И ватре грома што пораз јача,
Ако и буде пораза нових
Што ће да следе одмах за нама
Са пуним срцем љубави молим
Нек’ буде мање дечијег плача.

Томоњић Иван