Lenjo protegoh leđa i sanjivo protrljah oči. Ne mogu da verujem! Već je pola osam, jutro je svanulo kad sebe, a ja sam još u krevetu! Što li sam uopšte dozvolio da protraćim tri i po sata na spavanje, kada sam mogao uzeti da čitam neki od mojih omiljenih stručnih predmeta! Sedeo sam tako nekoliko trenutaka kajući se zbog svog postupka, kad mi najedanput prođe kroz glavu srećna misao : „Hej, pa ja danas ima test i još dva utvrđivanja!“. Veselo skočih sa kreveta, obukoh se i umih za manje od minut i neobraćajući pažnju na bespotrebni doručak, bacih se na učenje. A, ono – ide k’o podmazano: Često iz zabave čitam jednu istu rečenicu desetak puta, pa pola sata razdragano tražim gde su mi beleške i na kraju posle samo četiri sata prijatnog sticanja znanja, konstatujem da mi je ostalo još samo 50 stranica da naučim napamet. Odjednom mi dođe neka žalost za decu iz necivilizovanih zemalja koja nikada nisu išla u školu. Setih se kako ona nikad nisu imala priliku da uče po deset sati dnevno, da čitaju predivne knjige od po hiljadu strana, da gledaju da ta dobra i mila profesorska lica. Setih se toga i odmah mi pođoše suze na oči od žalosti za tom nesrećnom decom. Ali, šta mogu. Takav je život. Pogledah na sat. Zar je već vreme za školu?!
…nastaviće se
Dušan Valjarević