Лењо протегох леђа и сањиво протрљах очи. Не могу да верујем! Већ је пола осам, јутро је свануло кад себе, а ја сам још у кревету! Што ли сам уопште дозволио да протраћим три и по сата на спавање, када сам могао узети да читам неки од мојих омиљених стручних предмета! Седео сам тако неколико тренутака кајући се због свог поступка, кад ми наједанпут прође кроз главу срећна мисао : „Хеј, па ја данас има тест и још два утврђивања!“. Весело скочих са кревета, обукох се и умих за мање од минут и необраћајући пажњу на беспотребни доручак, бацих се на учење. А, оно – иде к’о подмазано: Често из забаве читам једну исту реченицу десетак пута, па пола сата раздрагано тражим где су ми белешке и на крају после само четири сата пријатног стицања знања, констатујем да ми је остало још само 50 страница да научим напамет. Одједном ми дође нека жалост за децу из нецивилизованих земаља која никада нису ишла у школу. Сетих се како она никад нису имала прилику да уче по десет сати дневно, да читају предивне књиге од по хиљаду страна, да гледају да та добра и мила професорска лица. Сетих се тога и одмах ми пођоше сузе на очи од жалости за том несрећном децом. Али, шта могу. Такав је живот. Погледах на сат. Зар је већ време за школу?!
…наставиће се
Душан Ваљаревић