Свима нам је познато да стање rock’ n’ roll сцене у Србији није на завидном нивоу. Далеко је од онога какво би могло да буде ако се узме у обзир да имамо и квалитет и квантитет. Имамо све што нам је потребно осим наравно пара, али у Србији се може и без тога. Живимо тако сваки дан.

Знамо да у нашој земљи нажалост преовладава фолк и турбофолк музика, која добија на значају. Наравно, има и оних који слушају rock музику, али их је све мање. Слушала сам и оно што волим и оно што не волим. Упијала сам, посматрала и доносила закључке, поставиљала много питања и готово ниједно није остало без одговора. Ипак, остаје оно највеће, зашто је стање на српској rock’ n’ roll сцени толико лоше и ко је заправо крив за то. Публика? Бендови? Организатори? Новинари? Промотери? Издавачке куће? Музичка индустрија?

Ми имамо одличне фестивале и музичка дешавања, на пример Зајечарску Гитаријаду, на којој су прошле године победили наши суграђани ХАЏИ ПРОДАНЕ ДУШЕ. Они су први бенд из Ужица који је победио на Гитаријади, али поред њих је у конкуренцији био састав Брат, такође из Ужица. Крећући се у музичким круговима, упознајући људе, сазнајући како све функционише, или не функционише, ово ме је само још више збуњивало. На ово питање не постоји један прост одговор већ милион фактора који утичу на све. Србија је пуна младих талентованих људи који имају шта да кажу и да покажу, а само мало њих заправо има нешто од тога (материјално гледано). Да се разумемо, материјална добит није оно што је покренуло оне које се баве rock музиком у Србији. Ако јесте онда су промашили државу у којој су одабрали да се баве rock музиком.

„Преко трња до звезда“ није само изрека, него и истина. Морате много тога да се одрекнете, много људи да повредите (ненамерно), морате да разапнете себе до граница издржљивости. Ако су то већ урадили, а нису успели, нису дали свој максимум, морају још да буду упорнији. Многи су у томе успели, што значи да није немогуће.

Даница Божовић