Све креће од првог сусрета  са rock/metal музиком. До ње смо долазили на различите начине, откривајући шта све тај чудни свет крије и заљубљивали смо се у њега све више и више. Мењали су се и укуси и бендови, откривајући музику откривали смо и себе. Али, и даље смо чудаци, и даље смо обележени разним етикетама и сусрећемо се са разним предрасудама и можда су људи који нису попут нас, они „нормални“ престали да нас прозивају јавно, и даље им се то види у погледу. Зашто је то тако, заиста не знам. Невероватно ми је да табуи у 21. веку и даље постоје и да је и даље неприхватљиво бити другачији.

Питање прављења бендова и ауторске музике провукло се међу првима, ту бих цитирала Милана, басисту састава „Хаџи продане душе“:

– Када правиш бенд, мораш да будеш свестан да то радиш зато што то волиш, да од тога не можеш да живиш. Мораш да имаш неки посао поред тога, нажалост. Није то само моје лично становиште, већ и доста већих бендова од нашег у Србији. Сувише је мали круг бендова који могу себи да приуште тај луксуз да се баве искљуциво тиме. Углавном су то они који су на сцени деценијама. Сем тога, на прсте руке можеш  да набројиш бендове који су  успели да направе толико снажну причу да могу да се баве само музиком.  Што се тиче ауторског рада, Милан је рекао следеће:

– То је већ до тога шта ти желиш да постигнеш музиком коју свираш, моје лично мишљење је да је музика (као и стварање текстова), испољавање себе, не поништавајући успех cover бендова. Тако да уколико желиш да оставиш неки свој лични печат у времену не можеш то успети свирањем туђих песама.

Даница Божовић