Sve kreće od prvog susreta  sa rock/metal muzikom. Do nje smo dolazili na različite načine, otkrivajući šta sve taj čudni svet krije i zaljubljivali smo se u njega sve više i više. Menjali su se i ukusi i bendovi, otkrivajući muziku otkrivali smo i sebe. Ali, i dalje smo čudaci, i dalje smo obeleženi raznim etiketama i susrećemo se sa raznim predrasudama i možda su ljudi koji nisu poput nas, oni „normalni“ prestali da nas prozivaju javno, i dalje im se to vidi u pogledu. Zašto je to tako, zaista ne znam. Neverovatno mi je da tabui u 21. veku i dalje postoje i da je i dalje neprihvatljivo biti drugačiji.

Pitanje pravljenja bendova i autorske muzike provuklo se među prvima, tu bih citirala Milana, basistu sastava „Hadži prodane duše“:

– Kada praviš bend, moraš da budeš svestan da to radiš zato što to voliš, da od toga ne možeš da živiš. Moraš da imaš neki posao pored toga, nažalost. Nije to samo moje lično stanovište, već i dosta većih bendova od našeg u Srbiji. Suviše je mali krug bendova koji mogu sebi da priušte taj luksuz da se bave iskljucivo time. Uglavnom su to oni koji su na sceni decenijama. Sem toga, na prste ruke možeš  da nabrojiš bendove koji su  uspeli da naprave toliko snažnu priču da mogu da se bave samo muzikom.  Što se tiče autorskog rada, Milan je rekao sledeće:

– To je već do toga šta ti želiš da postigneš muzikom koju sviraš, moje lično mišljenje je da je muzika (kao i stvaranje tekstova), ispoljavanje sebe, ne poništavajući uspeh cover bendova. Tako da ukoliko želiš da ostaviš neki svoj lični pečat u vremenu ne možeš to uspeti sviranjem tuđih pesama.

Danica Božović