Након што сам јој испричала о последњем путовању, дуго је гледала кроз прозор. И након неког времена, када сам се већ помирила са чињеницом да следећег путовања неће бити и одустала од сваког покушаја да се бар још једном вратим тамо, окрену се и својим као и увек тихим и смиреним гласом рече ми: “Само ако желиш…”, па поново направи кратку паузу и настави: “Само ако ти то довољно желиш и мислиш да си спремна за то, иди, а ја ћу те вероватно и овога пута чекати тамо. И знај да увек можеш прекинути све, и променити све, помоћићу ти. А сада, мислим да је време за спавање, сутра треба рано да устанеш”. Па, и ја помислих тако и први пут без двоумљења, без размишљања пођох у кревет надајући се да ћу се поново, што пре, наћи у возу у коме ће ме она чекати и који ће ме поново одвести тамо.
Није прошло много времена, бар мислим тако, отворих очи и угледах унутрашњост воза. Али, овај пут стар, похабан, празан. Након пар минута путовања отворише се врата и ушла је она, ужурбано и замолила ме да пођем са њом. Кренух. На крају воза, у последњем купеу, седела је жена, средњих година али са телом старице која је, приметих, прилично уморна од живота. Села сам поред ње, а она поче причати: “Покушај савршенства, организације, помагња свима, али не и себи. Монотонија, црнина, празнина и неиспуњеност. Не, није туга. Ти си тако изабрала и свесна си да се суочаваш са сопственим одлукама. И не кривим те, ниси знала да ће бити тако, јер живот је непредвидив, некада више него што можемо да замислимо”. Збунило ме је то што је гледала у старицу, а као да је причала мени. Могла сам осетити сваку њену реч која као да ме је кидала изнутра. Затим погледа у мене и додаде: “Овај пут покушала сам да створим слику тебе из будућности, ако будеш наставила да се понашаш тако. Видиш ли ову старицу? То си ти! Мењај се, не желим да завршиш као она, а знаш да сам ја једина особа која ти увек жели само најбоље. Мењај се, а знам да добро знаш шта трба да промениш”. Воз је правио јаку буку, ишао је све брже и брже. Хтела сам да се заврши пре него што ме овог пута одведе негде. Али, кренуо је полако да стаје, а врата да се отварају. Она је само стајала ту испред мене и одмахивала главом. И у тренутку када устадох спремна да изађем, тргох се из сна, уплакана. Руке су ми биле стегнуте у песнице.
Схватила сам. Воз ме овог пута није одвео нигде. Или бар нисам хтела да видим то место. И једно знам, променићу се и пустићу живот да ме овога пута одведе на неко лепо и безбрижно место. Па то је све оно што ми је и она говорила. Било је јако збуњујуће али сам се на крају свега осетила лакше. Прођох поред дневне собе и приметих светло. Ту је седела она, пила своју јутарњу кафу и као да ме чекала. Ушла сам и одмах ме је сачекало питање: “И, како је било овог пута?” Искрено, нисам знала шта да јој одговорим. У себи сам мислила да је то било једно јако лоше, али толико и добро искуство које ме је коначно научило шта и како радити. Али, само се осмехнух и рекох јој: “Хвала ти мама!” Изађох из куће и кренух у школу, спремна да се мењам и уживам у животу. Захваљујући њој.
Данка Јелић