Nakon što sam joj ispričala o poslednjem putovanju, dugo je gledala kroz prozor. I nakon nekog vremena, kada sam se već pomirila sa činjenicom da sledećeg putovanja neće biti i odustala od svakog pokušaja da se bar još jednom vratim tamo, okrenu se i svojim kao i uvek tihim i smirenim glasom reče mi: “Samo ako želiš…”, pa ponovo napravi kratku pauzu i nastavi: “Samo ako ti to dovoljno želiš i misliš da si spremna za to, idi, a ja ću te verovatno i ovoga puta čekati tamo. I znaj da uvek možeš prekinuti sve, i promeniti sve, pomoćiću ti. A sada, mislim da je vreme za spavanje, sutra treba rano da ustaneš”. Pa, i ja pomislih tako i prvi put bez dvoumljenja, bez razmišljanja pođoh u krevet nadajući se da ću se ponovo, što pre, naći u vozu u kome će me ona čekati i koji će me ponovo odvesti tamo.
Nije prošlo mnogo vremena, bar mislim tako, otvorih oči i ugledah unutrašnjost voza. Ali, ovaj put star, pohaban, prazan. Nakon par minuta putovanja otvoriše se vrata i ušla je ona, užurbano i zamolila me da pođem sa njom. Krenuh. Na kraju voza, u poslednjem kupeu, sedela je žena, srednjih godina ali sa telom starice koja je, primetih, prilično umorna od života. Sela sam pored nje, a ona poče pričati: “Pokušaj savršenstva, organizacije, pomagnja svima, ali ne i sebi. Monotonija, crnina, praznina i neispunjenost. Ne, nije tuga. Ti si tako izabrala i svesna si da se suočavaš sa sopstvenim odlukama. I ne krivim te, nisi znala da će biti tako, jer život je nepredvidiv, nekada više nego što možemo da zamislimo”. Zbunilo me je to što je gledala u staricu, a kao da je pričala meni. Mogla sam osetiti svaku njenu reč koja kao da me je kidala iznutra. Zatim pogleda u mene i dodade: “Ovaj put pokušala sam da stvorim sliku tebe iz budućnosti, ako budeš nastavila da se ponašaš tako. Vidiš li ovu staricu? To si ti! Menjaj se, ne želim da završiš kao ona, a znaš da sam ja jedina osoba koja ti uvek želi samo najbolje. Menjaj se, a znam da dobro znaš šta trba da promeniš”. Voz je pravio jaku buku, išao je sve brže i brže. Htela sam da se završi pre nego što me ovog puta odvede negde. Ali, krenuo je polako da staje, a vrata da se otvaraju. Ona je samo stajala tu ispred mene i odmahivala glavom. I u trenutku kada ustadoh spremna da izađem, trgoh se iz sna, uplakana. Ruke su mi bile stegnute u pesnice.
Shvatila sam. Voz me ovog puta nije odveo nigde. Ili bar nisam htela da vidim to mesto. I jedno znam, promeniću se i pustiću život da me ovoga puta odvede na neko lepo i bezbrižno mesto. Pa to je sve ono što mi je i ona govorila. Bilo je jako zbunjujuće ali sam se na kraju svega osetila lakše. Prođoh pored dnevne sobe i primetih svetlo. Tu je sedela ona, pila svoju jutarnju kafu i kao da me čekala. Ušla sam i odmah me je sačekalo pitanje: “I, kako je bilo ovog puta?” Iskreno, nisam znala šta da joj odgovorim. U sebi sam mislila da je to bilo jedno jako loše, ali toliko i dobro iskustvo koje me je konačno naučilo šta i kako raditi. Ali, samo se osmehnuh i rekoh joj: “Hvala ti mama!” Izađoh iz kuće i krenuh u školu, spremna da se menjam i uživam u životu. Zahvaljujući njoj.
Danka Jelić