Угледах мајку
уплакану и погледа
упртог у руке
склупчане и од рада
изнемогле и испуцале.
Гледах ту лепоту
златног портрет
моје младости.
Одраз моје лепоте била је
та уплакана жена;
светло, љубав, снага!

У мени се сломи
она младалачка храброст;
потиснух сузе и приђох
својој мајци.
Погледа ме и умрех
у том трену!
Лице њено беше испијено
и од суза мокро;
очи њене беху попут
две празне рупе;
душу њену сагледах
к’о читав рај лепоте.

Мајка, попут латице
најмирисније руже;
мајка, звезда свих мојих жеља;
мајка, златни портрет
моје младости.
Ставих главу у свилу
мајчиних руку и
препустих се
слаткоћи њене љубави.

Нису само батине те које боле,
ороњена душа боли много више

Живим ли ја, Боже?
Прска ми кожа,
кости пуцају,
а ја и даље жива.
Обневидела, гушим
јецаје и страх
од сопственог бола.

Гледам у очи
таме и ужаса.
Ошину ме погледом
смрти и прекора.
Моје мало срце као да је
испуњено сузама
умртвљене душе.
Прште ударци на све стране,
откуд му толико мржње и беса?!

Отима се ово мало срце
за још један уздах младости.
Зар од батина плачем,
или од бола умртвљене душе?
Густа мрежа емоција
у мени бије страховиту битку.
Као да у дну душе
сањам недосањано,
желим немогуће
и вапим за слаткоћом
вечног сна.
Узми, Боже, ову
ороњену душу!
Боже, превише боли!
Ћаскање је завршено

Нина Јањић IIE2