,,Зима, зима, е па шта је, ако је зима није лав. “Е, па јесте лав! Чопор лавова! Или се каже крдo? Није битно, важно је само да ме ужасно депримирају ове хистеричне промене времена!

Е, кад би неко знао колико ја мрзим зиму… Али, стварно мрзим зиму(скоро као понедељак, родитељске састанке и боранију!) Хоћу на море! Само да прође Нова Година. И ко је њу уопште измислио?!

Не “готивим“ је претерано откад ми је друг рекао да су Деда Мраз, у ствари, мама и тата. Е, а сваки пут сам их видела иза фрижидера, након што би оставили поклон испод јелке. То ми баш недостаје… Ево их и сузе. ,,Анка, дај се контролират!“, говорим себи. Даница дословно проваљује у собу! ,,Крмачо, хоћеш са мном на Тару?“ ,,Излази!“ Она наставља: ,,Моооолииим те!“ ,,Затвори врата!“ ,,Али…“, упорно створење. Ја сам стварно била принуђена да затварам врата играчком брзине 75 километара на сат и поново сам искључила мозак (како мама каже ,,Пустила га на испашу“).

Под јастуком сам напипала неки тврди повез. ,,Дневник једне спонзоруше“. ,,Зашто ли читам ово ђубре?!“Отишла сам по Достојевског. Када сам схватила да већ двадесет минута читам једну страну, затворила сам књигу, јер нисам желела да ми остатак живота прође у читању ,,Идиота“.

Укључила сам те-ве. Јунакиња шпанске серије ижели да је несрећна. Па, кад допушта да буде несрећна. Ја се трудим да стално допуњавам, како каже професорка грађанског ,,ћупић среће“ , и нисам незадовољна. Узела сам телефон и окренула број за помоћ деци са Косова и чим сам чула аутомат да ми захваљује и да сам учинила добро дело, дивно сам се осетила. Онда, реко` ,,Данице, хаједмо на Тару!“ ,, Јессс!“, чује се из суседне собе.

Док ми је причала нешто ја помослих: ,,Анка, ти не би требало да се нервираш због зиме…“ Али, види, није спалило. Нервирала сам се и даље. Али почех да певушим: ,,( If you don`t have anything).

,,Don`t worry, be happy!”