,,Zima, zima, e pa šta je, ako je zima nije lav. “E, pa jeste lav! Čopor lavova! Ili se kaže krdo? Nije bitno, važno je samo da me užasno deprimiraju ove histerične promene vremena!

E, kad bi neko znao koliko ja mrzim zimu… Ali, stvarno mrzim zimu(skoro kao ponedeljak, roditeljske sastanke i boraniju!) Hoću na more! Samo da prođe Nova Godina. I ko je nju uopšte izmislio?!

Ne “gotivim“ je preterano otkad mi je drug rekao da su Deda Mraz, u stvari, mama i tata. E, a svaki put sam ih videla iza frižidera, nakon što bi ostavili poklon ispod jelke. To mi baš nedostaje… Evo ih i suze. ,,Anka, daj se kontrolirat!“, govorim sebi. Danica doslovno provaljuje u sobu! ,,Krmačo, hoćeš sa mnom na Taru?“ ,,Izlazi!“ Ona nastavlja: ,,Mooooliiim te!“ ,,Zatvori vrata!“ ,,Ali…“, uporno stvorenje. Ja sam stvarno bila prinuđena da zatvaram vrata igračkom brzine 75 kilometara na sat i ponovo sam isključila mozak (kako mama kaže ,,Pustila ga na ispašu“).

Pod jastukom sam napipala neki tvrdi povez. ,,Dnevnik jedne sponzoruše“. ,,Zašto li čitam ovo đubre?!“Otišla sam po Dostojevskog. Kada sam shvatila da već dvadeset minuta čitam jednu stranu, zatvorila sam knjigu, jer nisam želela da mi ostatak života prođe u čitanju ,,Idiota“.

Uključila sam te-ve. Junakinja španske serije iželi da je nesrećna. Pa, kad dopušta da bude nesrećna. Ja se trudim da stalno dopunjavam, kako kaže profesorka građanskog ,,ćupić sreće“ , i nisam nezadovoljna. Uzela sam telefon i okrenula broj za pomoć deci sa Kosova i čim sam čula automat da mi zahvaljuje i da sam učinila dobro delo, divno sam se osetila. Onda, reko` ,,Danice, hajedmo na Taru!“ ,, Jesss!“, čuje se iz susedne sobe.

Dok mi je pričala nešto ja pomoslih: ,,Anka, ti ne bi trebalo da se nerviraš zbog zime…“ Ali, vidi, nije spalilo. Nervirala sam se i dalje. Ali počeh da pevušim: ,,( If you don`t have anything).

,,Don`t worry, be happy!”