Кишне капи спирајући сивило стварале су боре на води, које су одумирале као његове младе године. Брзо и болно. Аутомобили су пролазили, људи су пролазили, и живот је пролазио. Он је стајао. Био је мали и безначајан. Испијеног лица, модрих тужних очију, гологлав, својим кошчатим рукама придржавао се за бетонски стуб. Очију празног срца гледао је у сиве зграде, у беле линије на ауто – путу, у тешко сиво небо. Повремено би спустио поглед на сбоје нове патике. Њихова белина га је болела. Пекла је очи. Мрзео их је, мрзео је све што се крије иза њих, иза фине гардеробе. Лице му се грчило и шкрипећи зубима бесно је пискао устима пуним горчине. Мрмљао је гледајући ту руљу која јури некуд, без смисла, без циља. Њему је све било без смисла, без циља. И ја сам пролазила у хаосу, не обазирући се на свет око себе. Моје очи су одједном биле упрте у њега. Све је стало.

„О, Боже, да ли ја привиђам сцене из филма од пре неку ноћ?“ Не. Све је било тако стварно. Његова кошчата рука је полако клизела. Скамењена, довикнула сам му: „Хеј!“ Унезверено се окренуо. „Прођи, остави ме“, рекао је мирним тоном. „Зашто си тако себичан, зар само мислиш на себе?“, рекла сам. „А ко то мисли на мене?“, иронично добаци. „Сви су ме оставили, немам никог… Људи свашта говоре…“ „Да, рекох, али пуно је људи, треба бити човек!“ Зачуђено ме погледа. „Зашто једноставно не одеш?“, љутито ми узврати. „Зар желиш да будем једна од оних који су те повредили, који су те пустили, не маривши за тебе? Да не треба да постојиш не би ни био овде. Све је са разлогом.“ „Ех, да је све тако лако…“, са уздахом прошапта.“Не, није лако, рекох, али свима нам је дато онолико бреме колико можемо да изнесемо! Најлакше је одустати, треба се борити, ићи право кроз ветар!“ Пажљиво премештајући руке, окрену се ка мени. Било је доста тешко гледати га у очи и причати. Наставила сам. „Хајде да се радујемо малим старима, сунцу, цвркуту, песми! Хајде да живимо већ једном!“ После кише дође дуга!“ Ћутао је, као да се питао да ли нам је Бог дао једна уста а два уха да би више слушали, а мање говорили? И заиста нешто као да затрепери на небу.

Сунце, нада или речи. Речи су уздрмале небо, и Бог је престао да плаче. И дан је постао светлији, а речи су светлеле у њему. И он је устукнуо и кренуо са мном да пролази. Кроз живот, кроз људе, и све је пролазило, али речи су трајале.

Марија Миловић