Kišne kapi spirajući sivilo stvarale su bore na vodi, koje su odumirale kao njegove mlade godine. Brzo i bolno. Automobili su prolazili, ljudi su prolazili, i život je prolazio. On je stajao. Bio je mali i beznačajan. Ispijenog lica, modrih tužnih očiju, gologlav, svojim koščatim rukama pridržavao se za betonski stub. Očiju praznog srca gledao je u sive zgrade, u bele linije na auto – putu, u teško sivo nebo. Povremeno bi spustio pogled na sboje nove patike. Njihova belina ga je bolela. Pekla je oči. Mrzeo ih je, mrzeo je sve što se krije iza njih, iza fine garderobe. Lice mu se grčilo i škripeći zubima besno je piskao ustima punim gorčine. Mrmljao je gledajući tu rulju koja juri nekud, bez smisla, bez cilja. Njemu je sve bilo bez smisla, bez cilja. I ja sam prolazila u haosu, ne obazirući se na svet oko sebe. Moje oči su odjednom bile uprte u njega. Sve je stalo.

„O, Bože, da li ja priviđam scene iz filma od pre neku noć?“ Ne. Sve je bilo tako stvarno. Njegova koščata ruka je polako klizela. Skamenjena, doviknula sam mu: „Hej!“ Unezvereno se okrenuo. „Prođi, ostavi me“, rekao je mirnim tonom. „Zašto si tako sebičan, zar samo misliš na sebe?“, rekla sam. „A ko to misli na mene?“, ironično dobaci. „Svi su me ostavili, nemam nikog… Ljudi svašta govore…“ „Da, rekoh, ali puno je ljudi, treba biti čovek!“ Začuđeno me pogleda. „Zašto jednostavno ne odeš?“, ljutito mi uzvrati. „Zar želiš da budem jedna od onih koji su te povredili, koji su te pustili, ne marivši za tebe? Da ne treba da postojiš ne bi ni bio ovde. Sve je sa razlogom.“ „Eh, da je sve tako lako…“, sa uzdahom prošapta.“Ne, nije lako, rekoh, ali svima nam je dato onoliko breme koliko možemo da iznesemo! Najlakše je odustati, treba se boriti, ići pravo kroz vetar!“ Pažljivo premeštajući ruke, okrenu se ka meni. Bilo je dosta teško gledati ga u oči i pričati. Nastavila sam. „Hajde da se radujemo malim starima, suncu, cvrkutu, pesmi! Hajde da živimo već jednom!“ Posle kiše dođe duga!“ Ćutao je, kao da se pitao da li nam je Bog dao jedna usta a dva uha da bi više slušali, a manje govorili? I zaista nešto kao da zatreperi na nebu.

Sunce, nada ili reči. Reči su uzdrmale nebo, i Bog je prestao da plače. I dan je postao svetliji, a reči su svetlele u njemu. I on je ustuknuo i krenuo sa mnom da prolazi. Kroz život, kroz ljude, i sve je prolazilo, ali reči su trajale.

Marija Milović