Сава је свој књижевни рад започео у Хиландару. Почео је да пише седећи на камену, у калудјерским одајама, писарницама, у манастирским просторима, школама, на путовањима и свуда где се то могло чинити. Савина су писана дела заправо почетак књижевности код Срба , па се и сматра да је он оснивач српске средњовековне књижевности. У својим је делима вешто наглашавао потребу једнакости, духовни живот и хришћански морал. Србима је то било неопходно, а Сава је то знао.
Савин књижевни рад чине: црквена правила- типици, преводи, биографије, литургијска поезија , повеље и писма.Посебно се огледао у писању житија . Бавио се и преводјењем јер је био човек великог знања и широке културе. Сава је прво радио на преводјењу са грчког а затим на прилагодјавању нашим потребама црквених правила или како се у оригиналу зову типика. То су Карејски типик, Хиландараски типик а када се вратио из Свете Горе у Србију и Студенички типик.
Карејски типик је написао 1199.године и важан је као први рад Саве Немањића (написао га у својој 24-тој години живота ) То је први оригинални спис у српској средњовековној књижевности уопште.Садржај овог кратког списа чине делови који говоре о настанку цркве у Кареји ( у којој је често боравио и предавао се молитавама) правилима о односу ове цркве и Хиландара као и о начину живота у њој ( ко све може да постане усамљеник).
Хиландараски типик је написао 1200.године – То је у ствари један монашки устав који одредјује живот у манастиру. Садржи два дела о настанку манастира и животу ктитора –његовог оца Стефана као и о смислу монашког живота уопште. Дело је писано на посрбљеном старословенском језику и то је важан извор о живом језику Срба у средњем веку. По његовим правилима монасима српског Хиландара је дозвољено да одлазе у Србију и одржавању везе са њом.
Студенички типик је написао 1211.године .Сава је једно време у овом манастиру био игуман па је желео да се у њему живи по одредјеном реду и писаним правилима. Овај типик је написан тако да је био главна основа за устав Српке православне цркве.
Крмчија је изузетно значајно дело.У њему су јасно разрадјени закони , правила живота и рада не само у цркви него и у држави. Правилима су обухваћена питања као што су : питање робова, односа родитеља и деце, положај жена, заштита сиромашних . Сава је одлично познавао српски народ и његове особине , па се сматра да је Крмчија успешно пресликала српски народ.
Житије Светог Симеона и Служба Светом Симеону су веома значајна писана остварења у које је Сава уложио велике напоре.У првом реду то је његово поштовање и оданост према оцу Симеону.Ова се остварења убрајају у велике вредности почетка средњовековне књижевности . Док је остала своја дела писао углавном народним језиком или мешавином , ова је дела написао на црквенословенском језику.Служба Светом Симеону се сматра почетком српског песништва.
Законоправила или Номоканон је Савин спис , књига од 800 страница, којом се уредјује унутрашњи живот Српске православне цркве и Српске државе. То је зборник црквених правила и световних прописа који се односе на цркву и државу .То је по обиму највећи Савин спис. Књига је урадјена 130 година пре Душановог Законика и вековима је служила као извор повеља и закона.
Сава се ангажовао не само у писменом стваралаштву , већ је за просвећивање свог народа користио и друге облике говорне културе. Одлазио је у свој народ. Био је прави проповедник и народни учитељ. Обилазио је скупове , славе, обичаје, групне радове у пољу, виноградима. Говорио је надахнуто . Народ га је слушао, дивио му се , упијао и памтио што им говори.
Популарност Савина је у народу прерасла у култ а затим у легенду која се брзо ширила по српских и другим областима. Као заштитник сиротиње је често био мотив у народном стваралаштву. Његов лик је обрадјиван у народним песмама, (Свети Сава и робиња, Свети Сава спасава јањце од Турака, Свеци на слави ) приповеткама (Свети Сава и дјаво, Свети Сава као лекар, Незахвални сиромах, Савина вода ) легендама и веровањима. О Растку Немањићу – Светом Сави , писали су измедју осталих и Јован Јовановић Змај, Десанка Максимовић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Васко Попа.
Сава је био зачетник, организатор и први носилац српске писмености и књижевности. Значај Савиног културног и књижевног рада нашао је израза и тиме што се почетком осамнаестог века Савиндан, 27. јануар, почео обележавати као школска свечаност. Давне 1735.године остало је забележено ,у Сремским Карловцима, да су на дан Савине смрти дјаци били ослободјени наставе, а вршене су молитве српском Светитељу и просветитељу Сави. То значи да је Свети Сава постао патрон српских школа још 1735.године. Савиндан као школска слава озваничен је 1823. године када је српски кнез Милош Обреновић донео наредбу да се тај дан слави као школска слава.
Из Есеја о Светом Сави