Вољена моја М,
Знаш да умем лепо да говорим… Али слушајући шта све о теби говоре, мени је тешко да разговарам. Не могу да проговорим, јер знам шта ћеш на то одговорити, ако одговориш.
Мени разговор, у овом тренутку, ни најмање не одговара. И не мислим да ћемо постићи договор. Ми ћемо се срести, погледати, проговорити, али оно најбитније нећемо изговорити. Биће тешко говорити и мени, који умем лепо да говорим. Звучаће конфузно и неповезано, неартикулисано и мучно, неће ни личити на говорење. И зато нећу говорити. Зато ти пишем.
А људи свашта говоре. Не, немој то да схватиш као оговарање, они само смеју да изговоре. А ја не смем.
Зашто о томе нисмо раније говорили? Да си само проговорили када си имала прилику да говориш, договорили бисмо се. А сад више и не разговорамо.
Ја јесам за разговор, а за договор. Али, кад помислим на све што си о мени говорила, не говори ми се. Па, ја тебе никада не бих оговарао. Мислиш да ћеш ме наговорити да не изговорим оно што сам планирао? Мислиш да можеш да ме заговориш? Мислиш да сам само глупи предговор твојим глупим говоранцијама? Вараш се. Ја те могу лако наговорити.
Али, зашто говорити? Зашто се мучити са предговорима и поговорима? Са тобом, вољена моја М, не вреди говорити.
Ана Јовановић