Voljena moja M,

Znaš da umem lepo da govorim… Ali slušajući šta sve o tebi govore, meni je teško da razgovaram. Ne mogu da progovorim, jer znam šta ćeš na to odgovoriti, ako odgovoriš.

Meni razgovor, u ovom trenutku, ni najmanje ne odgovara. I ne mislim da ćemo postići dogovor. Mi ćemo se sresti, pogledati, progovoriti, ali ono najbitnije nećemo izgovoriti. Biće teško govoriti i meni, koji umem lepo da govorim. Zvučaće konfuzno i nepovezano, neartikulisano i mučno, neće ni ličiti na govorenje. I zato neću govoriti. Zato ti pišem.

A ljudi svašta govore. Ne, nemoj to da shvatiš kao ogovaranje, oni samo smeju da izgovore. A ja ne smem.

Zašto o tome nismo ranije govorili? Da si samo progovorili kada si imala priliku da govoriš, dogovorili bismo se. A sad više i ne razgovoramo.

Ja jesam za razgovor, a za dogovor. Ali, kad pomislim na sve što si o meni govorila, ne govori mi se. Pa, ja tebe nikada ne bih ogovarao. Misliš da ćeš me nagovoriti da ne izgovorim ono što sam planirao? Misliš da možeš da me zagovoriš? Misliš da sam samo glupi predgovor tvojim glupim govorancijama? Varaš se. Ja te mogu lako nagovoriti.

Ali, zašto govoriti? Zašto se mučiti sa predgovorima i pogovorima? Sa tobom, voljena moja M, ne vredi govoriti.

Ana Jovanović