Ko` чека, дочека!

Дође и тај дуго учекивани 18. мај. Све са најмање по 3 торбе пуне неких крпица, клопе, чекали смо да нас пусте у бус. А ми, ми смо изгледали као да нас је поплава избацила ( у најбољем случају). Бауљали смо полуотворених очију у тим раним јутарњим сатима. Неки су се тек будили, неки су се успут чешљали, али ипак на тим, тек пробуђеним, нестрпљивим лицима могао се видети смешак иза кога се крило узбуђење.

У аутобусу прво туча за потенцијална најбоља места, затим туча због тога чија ће се музика пустити, а тек онда настаје хаос пошто ови који су се тек пробудили  не знају где се налазе, а осталисе не налазе онде где би требало. Једном речју лудило! Крену смо у 6:07 часова ( ластини бусеви тачни к`о швајцарски сатови). Успут смо видели другу годину како се прикупља испред њихових аутобуса.

Прво стајање је било код неког мотела „Равни гај“, мало смо се надисали свежијег  ваздуха и „клопали“, па опет у бус. Следи досадни део сваке екскурзије, обиласци, важних знаменитости. Следећа станица била је Ћуприја или Јагодина, нисам била сигурна, не замерите.  Онда смо обишли манастире, Раваницу и Манасију. Свратили смо и до Гамзиграда, обишли смо и рушевине, сликали се бацали новчиће у неку, назовимо, фонтану жеља, ваљда. После дужег времена стигли смо и у Неготин и запутили се у кућу Стевана С. Мокрањца, мало „ процуњали“ и запутили се у Кладово у хотел „ Ђердап“. Испред хотела смо били око 19 часова. Поштто смо се распоредили по собама отишли смо на „ дивну вечеру“ : мислим да су ми се помфрит и шницле огадили за цео живот.

Трудили смо се да што мање изазивамо било какву могућност да наљутимо „профане“, али као што рекох трудили смо се, нисам рекла да смо успели. Међутим, ми смо фина деца и многи од нас умеју да сложе тако слатке и недужне фаце које би отопили, „ ладно“, као шприцер, срце сваког профе, осим можда наше разредне која нас је константно „ хватала на делу“ и која уме да „ провали „ све што се спрема. Касније, кренули смо у походе по собама и ходницима бежећи од профа к`о ђаво од крста.

У недостатку мушког света ( читај: 0.00%)! осим неких појединаца, не бих да наводим) девојке су посезале за чашом, овај мислим флашом и било је оно „ ко има јачи цуг, ја или друг (ица)“… Морам да кажем да су нам профани били више него одлични, ма добри к`о лебац па и бољи! Посебно професорка Милада и наша дивна разредна ( не „шлихтам“ се, озбиљна сам… ). Дискотека је била крајње до бола, као што су неки и предвиђали, то је била трпезарија са мало мање столова него обично да би имало места за играње. Опростиће ми што се не сећам опишем како је било детаља ( сувишно је питати због чега се не сећам), знам само да је мени било супер, упркос очајној музици.

Онда је уследило шетање од собе до себе, лупање вратима, прављење индивидуалних журки по собама. Из поверљивих извора чула сам да су најбоље журке правили кувари. Нисам их удостојила свог присуства, ко зна где сам била нека ми јави. Професори су конфисковали и неко пиће од горе поменутих кувара, негде око 70 флаша пива, или тако нешто. Немојте ми веровати. Мало смо се шалили преко телефонских позива по собама и будили оне које су спавали, а банкарцима смо „ зезнули“ журај. Ваљда су мислили да су им профе рекли да угасе „мјузу“, а не ми из суседне собе. То је било негде око пола седам што значи да нисмо уопште спавали цело вече.

Други дан је прошао мање више исто. Пред полазак нам је очитан говор да друго вече неће бити као прво пошто смо их наљутили ( професоре ), јер нису могли да спавају од нас и да нећемо да се толико шетамо од собе до собе као прво вече. Нормално, пре свега Тамарино и наше негодовање нам није помогло. Прескочили смо обилазак Ђердапске клисуре и запутили ка Лепенском виру. Ту смо мало прошетали и „ одкуњали“. Зауставили смо се и на Сребрном језеру на ручак и на коју вожњу у луна парку. Били смо и на неком месту где смо слушали о неким коњима, док смо неке и видели, мислим коње, животиње.

Мало слободно времена смо добили за шетњу по Смедереву.  Фин град. Време се мало преоменило, на горе. Возачи су се међусобно претицали. Ми смо задњи стигли испред хотела „Обреновац“, јер је возач буса 2 у коме је било одељење ПА био крајње досадан и незаинтересован за наше жеље. Док је киша пљуштала ми смо чекали да нам направе места у хотелу, јер су им скоро све собе намењене нама биле заузете. Организација катастрофа, најблаже речено. И то смо некако прегурали! Профе се нису шалили кад су рекли да неће бити као и прво вече. Били су са нама у дискотеци. Но комент… Довољно је да кажем да су играли уз „ Ромале, ромали“ сви до једно и биће вам јасно. И тако прође и то вече. И тада је било супер!!! Скоро свега се сећам. Успели смо мало и да одспавамо за дивно чудо. Тај сат времена је био нешто најдрагоценије у мом животу!!!

Буђење у суботу је било најгоре, ако смо успели да се пробудимо без помоћи професора… Да би могли да издржимо тај дан на ногама морали смо на доручак да се наоружамо што већом количином слаткиша ( што већи проценат шећера то боље !!!). Пошто нисмо имали живаца за педантно паковање, све смо нагурали у оне торбе које никако да зашнирамо. Убацује с(в)е у бус и крећемо за Београд. Обишли смо Калемегдан, мало шетали, направили једну колективну слику, цела прва година. Срели смо неке људе из Израела и сликале се са њима и мало проћаскале. Ручак, па оно чему се највише радовала већина нас. Слободни сати, Кнез Михаилова улица и куповина! Све што је лепо кратко траје. Морали смо у бус и да палимо  за Уе. Једва смо се опростили од наше престонице, нажалост. Направили смо још пар одмора и коначно стигли на наш диван Трг око 20 часова.

Ма људи шта да вам причам било је екстра! Да смо могли повели би и вас, било би нам супер, али ми се не питамо. Тек што смо се вратили и свима испричали како нам је било, већ смо почели да планирамо следећу екскурзију и да патимо што смо се вратили међу стару околину, клупе, књиге, и остале профане који су нам „многооо“ недостајали и којима смо , осећам , и ми много недостајали, па само чекају да нас ухвате онако неспремне како причамо о екскурзији и да нас пропусте кроз шаке. Кад смо већ код тога оде Јеца да мало штреба основе да се не би сутра код професорке Миладе провела „к`о боса по трњу“ . До следеће екскурзије, тј. следећа три дана у Рају, видимо се!

KISS