Ko` čeka, dočeka!

Dođe i taj dugo učekivani 18. maj. Sve sa najmanje po 3 torbe pune nekih krpica, klope, čekali smo da nas puste u bus. A mi, mi smo izgledali kao da nas je poplava izbacila ( u najboljem slučaju). Bauljali smo poluotvorenih očiju u tim ranim jutarnjim satima. Neki su se tek budili, neki su se usput češljali, ali ipak na tim, tek probuđenim, nestrpljivim licima mogao se videti smešak iza koga se krilo uzbuđenje.

U autobusu prvo tuča za potencijalna najbolja mesta, zatim tuča zbog toga čija će se muzika pustiti, a tek onda nastaje haos pošto ovi koji su se tek probudili  ne znaju gde se nalaze, a ostalise ne nalaze onde gde bi trebalo. Jednom rečju ludilo! Krenu smo u 6:07 časova ( lastini busevi tačni k`o švajcarski satovi). Usput smo videli drugu godinu kako se prikuplja ispred njihovih autobusa.

Prvo stajanje je bilo kod nekog motela „Ravni gaj“, malo smo se nadisali svežijeg  vazduha i „klopali“, pa opet u bus. Sledi dosadni deo svake ekskurzije, obilasci, važnih znamenitosti. Sledeća stanica bila je Ćuprija ili Jagodina, nisam bila sigurna, ne zamerite.  Onda smo obišli manastire, Ravanicu i Manasiju. Svratili smo i do Gamzigrada, obišli smo i ruševine, slikali se bacali novčiće u neku, nazovimo, fontanu želja, valjda. Posle dužeg vremena stigli smo i u Negotin i zaputili se u kuću Stevana S. Mokranjca, malo „ procunjali“ i zaputili se u Kladovo u hotel „ Đerdap“. Ispred hotela smo bili oko 19 časova. Poštto smo se rasporedili po sobama otišli smo na „ divnu večeru“ : mislim da su mi se pomfrit i šnicle ogadili za ceo život.

Trudili smo se da što manje izazivamo bilo kakvu mogućnost da naljutimo „profane“, ali kao što rekoh trudili smo se, nisam rekla da smo uspeli. Međutim, mi smo fina deca i mnogi od nas umeju da slože tako slatke i nedužne face koje bi otopili, „ ladno“, kao špricer, srce svakog profe, osim možda naše razredne koja nas je konstantno „ hvatala na delu“ i koja ume da „ provali „ sve što se sprema. Kasnije, krenuli smo u pohode po sobama i hodnicima bežeći od profa k`o đavo od krsta.

U nedostatku muškog sveta ( čitaj: 0.00%)! osim nekih pojedinaca, ne bih da navodim) devojke su posezale za čašom, ovaj mislim flašom i bilo je ono „ ko ima jači cug, ja ili drug (ica)“… Moram da kažem da su nam profani bili više nego odlični, ma dobri k`o lebac pa i bolji! Posebno profesorka Milada i naša divna razredna ( ne „šlihtam“ se, ozbiljna sam… ). Diskoteka je bila krajnje do bola, kao što su neki i predviđali, to je bila trpezarija sa malo manje stolova nego obično da bi imalo mesta za igranje. Oprostiće mi što se ne sećam opišem kako je bilo detalja ( suvišno je pitati zbog čega se ne sećam), znam samo da je meni bilo super, uprkos očajnoj muzici.

Onda je usledilo šetanje od sobe do sebe, lupanje vratima, pravljenje individualnih žurki po sobama. Iz poverljivih izvora čula sam da su najbolje žurke pravili kuvari. Nisam ih udostojila svog prisustva, ko zna gde sam bila neka mi javi. Profesori su konfiskovali i neko piće od gore pomenutih kuvara, negde oko 70 flaša piva, ili tako nešto. Nemojte mi verovati. Malo smo se šalili preko telefonskih poziva po sobama i budili one koje su spavali, a bankarcima smo „ zeznuli“ žuraj. Valjda su mislili da su im profe rekli da ugase „mjuzu“, a ne mi iz susedne sobe. To je bilo negde oko pola sedam što znači da nismo uopšte spavali celo veče.

Drugi dan je prošao manje više isto. Pred polazak nam je očitan govor da drugo veče neće biti kao prvo pošto smo ih naljutili ( profesore ), jer nisu mogli da spavaju od nas i da nećemo da se toliko šetamo od sobe do sobe kao prvo veče. Normalno, pre svega Tamarino i naše negodovanje nam nije pomoglo. Preskočili smo obilazak Đerdapske klisure i zaputili ka Lepenskom viru. Tu smo malo prošetali i „ odkunjali“. Zaustavili smo se i na Srebrnom jezeru na ručak i na koju vožnju u luna parku. Bili smo i na nekom mestu gde smo slušali o nekim konjima, dok smo neke i videli, mislim konje, životinje.

Malo slobodno vremena smo dobili za šetnju po Smederevu.  Fin grad. Vreme se malo preomenilo, na gore. Vozači su se međusobno preticali. Mi smo zadnji stigli ispred hotela „Obrenovac“, jer je vozač busa 2 u kome je bilo odeljenje PA bio krajnje dosadan i nezainteresovan za naše želje. Dok je kiša pljuštala mi smo čekali da nam naprave mesta u hotelu, jer su im skoro sve sobe namenjene nama bile zauzete. Organizacija katastrofa, najblaže rečeno. I to smo nekako pregurali! Profe se nisu šalili kad su rekli da neće biti kao i prvo veče. Bili su sa nama u diskoteci. No koment… Dovoljno je da kažem da su igrali uz „ Romale, romali“ svi do jedno i biće vam jasno. I tako prođe i to veče. I tada je bilo super!!! Skoro svega se sećam. Uspeli smo malo i da odspavamo za divno čudo. Taj sat vremena je bio nešto najdragocenije u mom životu!!!

Buđenje u subotu je bilo najgore, ako smo uspeli da se probudimo bez pomoći profesora… Da bi mogli da izdržimo taj dan na nogama morali smo na doručak da se naoružamo što većom količinom slatkiša ( što veći procenat šećera to bolje !!!). Pošto nismo imali živaca za pedantno pakovanje, sve smo nagurali u one torbe koje nikako da zašniramo. Ubacuje s(v)e u bus i krećemo za Beograd. Obišli smo Kalemegdan, malo šetali, napravili jednu kolektivnu sliku, cela prva godina. Sreli smo neke ljude iz Izraela i slikale se sa njima i malo proćaskale. Ručak, pa ono čemu se najviše radovala većina nas. Slobodni sati, Knez Mihailova ulica i kupovina! Sve što je lepo kratko traje. Morali smo u bus i da palimo  za Ue. Jedva smo se oprostili od naše prestonice, nažalost. Napravili smo još par odmora i konačno stigli na naš divan Trg oko 20 časova.

Ma ljudi šta da vam pričam bilo je ekstra! Da smo mogli poveli bi i vas, bilo bi nam super, ali mi se ne pitamo. Tek što smo se vratili i svima ispričali kako nam je bilo, već smo počeli da planiramo sledeću ekskurziju i da patimo što smo se vratili među staru okolinu, klupe, knjige, i ostale profane koji su nam „mnogooo“ nedostajali i kojima smo , osećam , i mi mnogo nedostajali, pa samo čekaju da nas uhvate onako nespremne kako pričamo o ekskurziji i da nas propuste kroz šake. Kad smo već kod toga ode Jeca da malo štreba osnove da se ne bi sutra kod profesorke Milade provela „k`o bosa po trnju“ . Do sledeće ekskurzije, tj. sledeća tri dana u Raju, vidimo se!

KISS